„Авангардни мит Чаплин” Бојана Јовића: Вечити скитница између авангарде и поп суперстара

Стога се  “поп(уларном) културом” академска јавност и критика (по природи ствари конзервативни) не бави више од декларативног презира. С друге стране, заговорници и “практичари” авангардних уметничких покрета, пошто су изричито против окова академизма, “природни” су “савезници” популарног. Како је овај спој изгледао пре око стотину година, у случају највећег филмског скитнице, можемо читати у изузетној студији Бојана Јовића (1963) „Авангардни мит Чаплин“ (издање „Службени гласник“ Београд). Знатижељни читалац ће на страницама ове богато илустроване књиге (у свему организоване као научно дело, све са припадајућим индексима) открити фасцинантне чињенице како о Чаплиновој невероватној популарности у деценијма пре и после Првог светског рата тако и о постојању читавог авангардног уметничког усмерења знаног као „чаплинизма“. Чаплин, односно његов антихерој, Скитница Шарло/Чарли, јунак немих бурлески у којима се враголасто носи са снагаторима и полицајцима, богаташима и чиновницима - уз тренутке „слабости“ према слабима и животињама - био је „поп суперстар“ широм света, од обеју Америка, преко Европе до Азије. Француски војници су, током Првог светског рата, враћајући се са одсустава, својим усхићеним друговима у рововима, препричавали најновије Шарлове авантуре и ујдурме! Скитница је била толико драга обичном свету да се појавило безброј његових „двојника“ па су, чак, организована и њихова такмичења. Урбана легенда каже да је на једном таквом такмичењу у Француској учествовао и сам Чаплин али да је - изгубио! По другој верзији на такмичењу је победио Чарлијев старији брат. Како год било, руски авангардисти су тврдили да је ово само доказ да је Чарли непоновљив и да га нико не може имитирати (па ни он самог себе).

Неки авангардни покрети пре и после Првог светског рата, од вортицизма, експресионизма, дадаизма, футуризма, ексцентризма, конструктивизма, надреализма, руског авангардизма, као и бројни независни али либерално усмерени ствараоци тог доба (чак и Максим Горки) сматрали су Скитницу за прави, аутентични глас модерног доба, за субверзивни елеменат отпора појединца терору капиталистичког друштва оличеном у држави и њеној регулативи. Стога се Чаплин појављује као инсипирација за многа дела и постаје јунак у стиховима, причама, драмама а његов лик се налази на сликарским платнима и плакатима односно у стрип каишевима и цртаним филмовима. Списак уметника који су писали/певали/сликали о Шарлу/Чаплину, на нивоу омажа његовој појави или му дарујући сасвим нове авантуре и животе, импозантан је и обухвата низ великих имена каква су Гијом Аполинер, Луј Арагон, Макс Жакоб, Тристан Цара, Иван Гол, Филип Суп, Блез Сандрер, Бертолд Брехт, Владимир Мајаковски, Марк Шагал, Паул Кле, Сергеј Ејзенштајн, Владимир Мајаковски, Осип Мендељштајн, Виктор Шкловски, Сигмунд Фројд, Франц Кафка, Т. С. Елиот, Дмитриј Шостаковић, Морис Равел, Федерико Гарсија Лорка, Хорхе Луис Борхес, Гертруда Штајн, Роберт Музил, Х. Ф. Лавкрафт, Карел Чапек… Заиста је запањујућа стваралачка енергија различитих аутора коју је подстакла појава скитнице у разгаженим ципелама, са врећастим панталонама, тесним сакоом, препознатљивим брчићима и старим “халбцилиндром” који се, потпомогнут штапом, гега кроз градове и села Новог света, истовремено блиставог и јадног.

Чаплин је итекако био присутан у делима овдашњим уметника; о њему су писали Бошко Токин, Љубомир Мицић, Бранко Ве Пољански, Растко Петровић, Милош Црњански, Тин Ујевић, Ване Бор, Душан Матић, Раде Драинац, Станислав Винавер… Чаплин је, као и у Европи, био авангардистичка икона и појављивао се у есејима, причама и песмама, цртежима и стриповима; био је јунак костим балова и игроказа извођених на њима али и оригиналне комедије “Женидба Шарла Шаплина” Драгутина Илића Јеја (која је освојила прво место на конкурсу “Цвијете Зузорић” 1930; пошто представа нија извођена у позоришту аутор је рукопис “прерадио” у роман).

Посустајање авангарде пред Други светски рат те прогон коме је Чаплин у САД био изложен у поратним годинама “лова вештица”, били су крај “чаплинизма” али он до данас интригира уметнике (на овдашњим просторима Чаплину је посветио песму Иван В. Лалић, а стрип нацртао Александар Зограф). Јовићева изванредна студија свакако ће допринети да се мит о Чаплину теоријски осветли односно да се отргне из незаслуженог заборава.

Илија Бакић