Hari Poter opet na lomači: Iliberalizam i smrt autora

Među 150 potpisnika ovog pisma koje je u nekim krugovima izazvalo kontroverzu, našli su se i Salman Ruždi, Noam Čomski, Margaret Atvud i Džoan Rouling čiji je slučaj verovatno i isprovocirao njegov nastanak.

Mada krajnje oprezno iznet, ipak nesumnjivo transfobičan stav Roulingove da trans žene nisu žene, izazvao je razumljivo, mnogo reakcija, ali su one u velikom broju slučajeva bile preko svake mere agresivne. Osim toga, većina fanova njenog „Harija Potera“, počela je javno da se ograđuje od njenih knjiga, da ih poklanja ili baca, s namerom da potpuno ignorišu sve što je ikad stvarala, i bojkotuju bilo šta u budućnosti. Čini se krajnje ironično da posle desničara i konzervativaca koji su hteli da spaljuju „Harija Potera“ na lomači jer „širi veštičarenje“, to isto sad žele i krajnje liberalno orijentisani deo populacije. Ali da li je to zaista liberalizam?

Autori pisma ovu novu pojavu karakterišu upravo suprotno, kao „iliberalizam“ koji više ne dozvoljava nikakvu slobodu govora i javne rasprave. Niko od njih ne poriče potrebu za više senzitivnosti prema ugroženim grupama, ali primećuju da „novi set moralnih stavova i političkih tendencija sve više ograničavaju slobodu javne debate, i isključuju tolerisanje različitosti zarad ideološkog komformizma.“ Panično pritiskanje tastera za kontrolu štete dovodi do disproporcionalnih kazni umesto do pažljivih reformi, primećuju potpisnici, i dodaju da se urednici otpuštaju jer su dozvolili da se objavi kontroverzan članak, knjige se povlače iz štampe jer su navodno „nautentične“ (kako belac može pisati o sudbini crnca?), novinarima se brani da pišu o osetljivim temama, profesorima da citiraju određena književna dela na času, a ljudi dobijaju otkaze zbog nespretnih i nemalicioznih grešaka. Savremena teorija književnosti nas uči o „smrti autora“, odnosno o autonomiji svakog umetničkog dela. Onog trenutka kada je knjiga objavljena, ona nema više nikakve veze s autorom koji postaje jednak bilo kome od čitalaca. Kao što je Rolan Bart pisao u svom istoimenom eseju - „čitalac mora odvojiti pisca od dela da bi se oslobodio tiranije interpretacije“. Svako delo se ostvaruje u vremenu i prostoru kada je čitano, i u njemu treba da se ogledaju strasti čitaoca, a ne autora, čije namere ionako ne možemo nikad u potpunosti znati. Rečju, nije važno šta je pisac hteo da kaže, ali jeste šta smo mi iz tog dela uspeli da pročitamo.

Ili da pređemo na neke radikalnije primere od Rolingove, zar treba zaista da prestanemo da čitamo sjajnu „Enderovu igru“ Orson Skota Karda jer je njen autor homofobičan ili norveškog klasika Hamsuna zbog svoje istorije s nacistima? Da li treba prestati čitati Hemingveja jer je imao dvostruke veze i varao svoje ljubavnice? Moralni stavovi pisaca, kao ni bilo šta iz njihovih privatnih života ne bi trebalo da utiču na autonomnost njihovih dela (pogotovo što, recimo, u „Enderovoj igri“ nema ni govora o homofobiji). U svakom slučaju, cenzura tog tipa svakako da ne proširuje kulturni dijalog ni na koji način, na stranu što siromaši istoriju književnosti.

Pismo je objavljeno u trenutku kada je aktuelna rasprava o takozvanoj kulturi otkazivanja („cancel culture“) - gde se istaknuti ljudi suočavaju sa napadima zbog deljenja kontroverznih stavova, ili zbog bilo čega što su uradili, a što bi moglo delovati iole kontroverzno (recimo, nedavno je poznati dizajner video igara dobio otkaz jer se otkrilo da vara svoju ženu). „Sile iliberalizma dobijaju na snazi širom sveta i imaju moćnog saveznika u Donaldu Trampu, koji predstavlja stvarnu pretnju demokratiji“, navodi se dalje u pismu, i dodaje „da se demokratska inkluzija koja se želi, može postići samo ako se podigne glas protiv netolerantne klime koja je zavladala na svim stranama. Način da se pobede loše ideje je razotkrivanjem, raspravom i ubeđivanjem, a ne ućutkivanjem“.

 Nastasja Pisarev