Хари Потер опет на ломачи: Илиберализам и смрт аутора

Међу 150 потписника овог писма које је у неким круговима изазвало контроверзу, нашли су се и Салман Ружди, Ноам Чомски, Маргарет Атвуд и Џоан Роулинг чији је случај вероватно и испровоцирао његов настанак.

Мада крајње опрезно изнет, ипак несумњиво трансфобичан став Роулингове да транс жене нису жене, изазвао је разумљиво, много реакција, али су оне у великом броју случајева биле преко сваке мере агресивне. Осим тога, већина фанова њеног „Харија Потера“, почела је јавно да се ограђује од њених књига, да их поклања или баца, с намером да потпуно игноришу све што је икад стварала, и бојкотују било шта у будућности. Чини се крајње иронично да после десничара и конзервативаца који су хтели да спаљују „Харија Потера“ на ломачи јер „шири вештичарење“, то исто сад желе и крајње либерално оријентисани део популације. Али да ли је то заиста либерализам?

Аутори писма ову нову појаву карактеришу управо супротно, као „илиберализам“ који више не дозвољава никакву слободу говора и јавне расправе. Нико од њих не пориче потребу за више сензитивности према угроженим групама, али примећују да „нови сет моралних ставова и политичких тенденција све више ограничавају слободу јавне дебате, и искључују толерисање различитости зарад идеолошког комформизма.“ Панично притискање тастера за контролу штете доводи до диспропорционалних казни уместо до пажљивих реформи, примећују потписници, и додају да се уредници отпуштају јер су дозволили да се објави контроверзан чланак, књиге се повлаче из штампе јер су наводно „наутентичне“ (како белац може писати о судбини црнца?), новинарима се брани да пишу о осетљивим темама, професорима да цитирају одређена књижевна дела на часу, а људи добијају отказе због неспретних и немалициозних грешака. Савремена теорија књижевности нас учи о „смрти аутора“, односно о аутономији сваког уметничког дела. Оног тренутка када је књига објављена, она нема више никакве везе с аутором који постаје једнак било коме од читалаца. Као што је Ролан Барт писао у свом истоименом есеју - „читалац мора одвојити писца од дела да би се ослободио тираније интерпретације“. Свако дело се остварује у времену и простору када је читано, и у њему треба да се огледају страсти читаоца, а не аутора, чије намере ионако не можемо никад у потпуности знати. Речју, није важно шта је писац хтео да каже, али јесте шта смо ми из тог дела успели да прочитамо.

Или да пређемо на неке радикалније примере од Ролингове, зар треба заиста да престанемо да читамо сјајну „Ендерову игру“ Орсон Скота Карда јер је њен аутор хомофобичан или норвешког класика Хамсуна због своје историје с нацистима? Да ли треба престати читати Хемингвеја јер је имао двоструке везе и варао своје љубавнице? Морални ставови писаца, као ни било шта из њихових приватних живота не би требало да утичу на аутономност њихових дела (поготово што, рецимо, у „Ендеровој игри“ нема ни говора о хомофобији). У сваком случају, цензура тог типа свакако да не проширује културни дијалог ни на који начин, на страну што сиромаши историју књижевности.

Писмо је објављено у тренутку када је актуелна расправа о такозваној култури отказивања („цанцел цултуре“) - где се истакнути људи суочавају са нападима због дељења контроверзних ставова, или због било чега што су урадили, а што би могло деловати иоле контроверзно (рецимо, недавно је познати дизајнер видео игара добио отказ јер се открило да вара своју жену). „Силе илиберализма добијају на снази широм света и имају моћног савезника у Доналду Трампу, који представља стварну претњу демократији“, наводи се даље у писму, и додаје „да се демократска инклузија која се жели, може постићи само ако се подигне глас против нетолерантне климе која је завладала на свим странама. Начин да се победе лоше идеје је разоткривањем, расправом и убеђивањем, а не ућуткивањем“.

 Настасја Писарев