PRIČA „NEDELJNOG DNEVNIKA” Dva goluba koja neće s nogu

U početku ga ne razumeš, a onda shvataš. Poskakuješ na jednoj nozi, sama sebi smešna poput čaplje na salašu i pokušavaš da izuješ cipele. Nešto petljaš oko pređice koja ne propušta malo dugme. Tvoje cipele su primer naivnosti. Pored karnevalskih cipela sa sjajnim nitnama utisnutim u abonos, kočopernih štula u trci s kondurama od crvenog pliša, damskih cipela sa visokom potpeticom i ukrasnom šnalom, papinskih pantofni koje se udvaraju tigrovim šapama sa sedefnim umecima umesto noktiju, pompona i mašni, kresta što se zavlače pod skute, one čedno klize vlažnim pločnikom. Taj ljupki živinarnik prolazi pored tebe a da se ne usuđuješ, pogleda prikovanog za tle, da ga usmeriš gore prema maskama jer te plaše lica od kartona, ukočene spodobe.

Tvoje cipele, dva goluba koja neće s nogu.

Skakutala si na jednoj nozi, smejala se dok si pokušavala da s dugmeta skineš pređicu kad ti se on približio i pridržao te za lakat, sagnuo se i kao da je to oduvek radio, bez muke te izuo. Zatim je podavio krajeve tesnih nogavica da ih voda, koja je već okrznula tvoja bosa stopala, ne pokvasi.

Tek tada primećuješ da je kamen mokar, da je plima koja se jedva može tako nazvati okvasila mesto na kojem stojite. Vaša bosa stopala u vodi koja va szbližava, u kojoj se tražite. Iako nevidljivo raste, more se ipak diže do gležnjeva i donosi kroz svoj nemušt jezik nešto što nikad ranije nisi doživela. Uzbuđenje ti ne dozvoljava da pisneš jer stojiš pred slikom u muzeju pod vedrim nebom: mirna površina po kojoj izranjaju srebrni plovućci. Sišli ste stepenicama bliže vodi.

Držala si se pravo, naslonjena na postranični zid stepenica, nagnute glave kao da poziraš fotografu. Iako ti se ovo dešava prvi put, sve je već poznato. Ribu niko ne uči da pliva niti pticu da leti.

Rukom za leđima opipala si zrnastu površinu zida, skinula kapu sa mekim šiljkom na vrhu, do malopre natučenu do očiju, rastresla pokupljenu kosu iz koje su poispadale ukosnice, telo si malo povila napred osećjujući njegove ruke, poljubac, usne koje žele druge usne, ali ništa od toga. On je i dalje pratio lagano pomeranje tamne vode kod poslednjeg stepenika. Kada se voda bude opasno podigla, kad podvodni talas dostigne svoju snagu, tada će on morati da te čvrsto obuhvati oko struka ukoliko želi da te spase.

Maska prema maski, i vaša naga stopala.

Tvoj kavalijere poslušnih nožnih prstiju.

Ako duže u njih gledaš, nateraćeš ih da ti priđu i da te ta stopala pomiluju, da oko tvojih prstiju zaplivaju male sardine. Da sve pođe odozdo, kao kad na plaži ulaziš u more a neočekivani hladni trnci počinju da se penju do grudi.

Njegov palac žonglira po tvojoj nozi, tabani su mu meki kao mahovina. Odgovaraš na izazov, stopalo pravi luk, namešta se pod njegov luk, dodiruješ ga kao da si to uvek radila. Staješ svojim stopalima na njegova, pridržavaš se o uvezan pas dok on podiže stopala zajedno sa tvojima, utabava sluzavu mahovinu stepenika, ponavlja te pokrete ne znajući kuda želi da te odnese. Igra slična njihanju talasa sa nadiranjem i povlačenjem, ali u bespućima koje niko ne vidi.

Kada ste se odvojili, primećuješ da nešto svetluca na njegovom domalom nožnom prstu. Oči naviknute na mrak razaznaju majušan zlatni prsten sličan onom koji se stavlja golubu oko nogu. Svojim palcem ga dodiruješ pitajući pantomimom kakav je to prsten, zašto ga nosi na nožnom prstu, ali on ti ne odgovara, pretvara se da te ne razume.

Ođednom čuješ prodorni zvuk pištaljke i to te podseti na nevolju. Mamica te sigurno traži, ne usuđuje se da tvoj nestanak prijavi ocu, koji u hotelskoj kockarnici ili pušačkom salonu još ne primećuje da te nema. Brzo sakupljaš razbacane stvari, gnezdo čarapa i jednu cipelu, dok drugu pronalaziš nekoliko koraka dalje, pitajući se ko li ju je tamo bacio. Navlačiš čarape, obuvaš se, uvlačiš se u pantalone, uspevaš da brzo namakneš pređicu na dugme i vratiš ukosnice na njihovo mesto.

Nije bilo potrebno da mladić po ulasku u gondolu skine masku jer ti znaš da je iza nje tvoj kupač sa plaže, čamyija koji te je onog dana kod stuba potezao za rub haljine, mirisao je i gladio. Prstima ti pokazuje poruku u koliko sati će te čekati na ovom mestu.

Sutra ćeš ga videti.

Već sutra?

Kao zalog rešenosti da će tako biti, on sa domalog prsta na nozi skida zlatan prsteni baca ga u more.

Ljubica Arsić

        (Odlomak iz romana „Četiri kiše”. „Laguna”, Beograd 2019.)