Tvoja reč, Jelena Stanarević (24) – odbojkašica u svetu programera

Zamenivši ženski odbojkaški tim muškim programerskim, od početka se susrela s mnogim izazovima, ali, koliko se po njoj vidi, zadovoljna je i zahvalna i sebi i svojima što ih je poslušala i istrajala. Trenutno radi u IT kompaniji „Sinehron” koja ima sedište u Njujorku i ogranke po celom svetu, pa i u Novom Sadu, uporedo završava master studije, a uvek nalazi vremena i za treninge.

Tema master rada je security, sad kako to objasniti... U suštini, autorizacija prilikom pristupa određenim delovima aplikacije, da se sve to radi dinamički i da ne mora da se mnogo obraća bazi, da to ne ide sporo, nego da se sve na prikazu, odnosno na frontendu proverava.

Na frotn...?

Na frontendu. To ti je... Ne znam koliko se razumeš u programiranje...

Još uvek sam na nuli... Jedinica je misaona imenica...

Frontend je prikaz onoga što ti vidiš, a bekend je suvi kod. E sad, kad povezuješ frontend i bekend, to traje. Znači, poslati zahtev, vratiti zahtev... Raditi nešto dinamički, a da bude bezbedno da niko ne može da provali u sistem, to je začkoljica i to je problem u mom master radu. U suštini, tražim način da se zaobiđe da se hiljadu puta šalje i vraća zahtev. Onda mi je security najzanimljiviji deo programiranja. A to nije samo to, već i kriptovanje, šifrovanje podataka koji se šalju, da paziš koje metode koristiš prilikom slanja šifre. Pipav je posao, a naročito što radim sa tuđim bankovnim podacima. Smešno je što ja te stvari mogu da vidim, makar i delimično, jer ko sam ja da gledam tuđe podatke? Sve je pipavo, a ljudi to olako shvataju...

Ja te ne shvatam ništa...

Znaš, šifra ti je „Lea123”, to ne može tako ako radiš u korporaciji, nije svejedno šta ti je šifra, kakvi se podaci prenose...

Znači, ti si kao novi Asanž...

Recimo. Da.

Možda bismo se u nekom paralelnom univerzumu mogle udružiti... A otkud ti u svetu nula i jedinica?

Kad sam bila mala, htela sam samo sport. Odbojkom se bavim 15 godina i htela sam profi time da se bavim. Krenula sam tim putem, ali moji su bili u fazonu da ne bude samo sport, to je nesigurno. I šta ću, reko’ aj na medicinu, ali sam shvatila da mi je muka kad vidim mrtvo telo... I onda su mi predložili, budući da sam bila super u matematici i fizici, da krenem u programiranje. Profitabilno je, svideće ti se. U tom trenutku ne znam šta je to, zamišljam nekog gika od 100 kila s naočarima, jer su programiranje uvek predstavljali kao nešto što je za momke, štrebere... Ne vidim devojku u celoj priči, pa ne mogu ni sebe da vizualizujem tu. I krenem ja na njihov nagovor. Profitabilno je, ako ništa drugo. Ipak, svidelo mi se, međutim, usput je bilo je svega i svačega. Došla sam na fakultet s nula znanja, okružena većinski momcima koji imaju podlogu. Ali, izniveliše se sve to na faksu...

Koliko ti je trebalo vremena da se uklopiš u taj, pa, muški svet?

Tri godine! Tek sam pred kraj treće godine rekla da mogu da pariram nekom od tih gikova, a da ne izgledam tako. Nisu oni imali predrasude prema tome što sam tu, više je bilo situacija da kad predložim nešto dobro, kažu da ima smisla to što pričam. Pa nisam znala da li da to shvatam kao kompliment ili me zafrkavaju. U početku je bilo nezgodno, ali mi je legla ta logika, inženjerski način razmišljanja, da raščlanim problem na hiljadu delova i krenem od nule. Budući da sam uporna u sportu, kontala sam da će mi se to preneti i na faksu, jer ja kad zagrizem, teram. Mislim da sam se samo bacila u sve to, ne znajući ništa, na savet mame i tate, misleći da neću uspeti, ali sam shvatila da mi ide. Sve je stvar koliko si vaspitan i spreman da zapneš...

Znači, možemo da kažemo „hvala” mami i tati.

Uvek. Ja se njima i dan-danas zahvaljujem. U početku sam mislila da me guraju u profesiju u kojoj ima samo para, jer šta ako ću raditi nešto što ne volim. Ispostavilo se totalno drugačije.

I šta je ono što sad radiš, a što je totalno drugačije i kul u svakom smislu?

Uf, meni je zanimljiva ta komunikacija s ljudima, tema, jer ono što je nepoznato to mi je zanimljivo, istražuješ različite oblasti i ulaziš u usko specifične oblasti. Komotno je u smislu da su programeri opušteni ljudi. Sve i da imaš neki rok, ne osetiš pritisak toliko jer si u takvom okruženju da neće niko tebe konkretno pritisnuti nego će ti dati podršku. Valjda zato što su svi u istim problemima. Opuštena je atmosfera a dinamičan posao.

Da li sve izgleda kao u filmovima: imate šarene lejzibegove, kul fensi ručkove, tobogane, saune i slično?

Nismo toliko uznapredovali, ali lejzibegove i fensi ručkove imamo. Programeri su u fazonu: radim u Srbiji za stranog klijenta, imam para, sad malo da se izbahatimo. Sve što može da im olakša posao u toku dana i da im bude zabavnije, sve probaju. Navikli su iz programiranja da uvek nešto dodaš, promeniš, uvek nešto želiš da bude bolje, pa tako sve izgleda i u kancelariji.

Koliko je naporno ići stalno napred, naročito u muškom svetu?

U početku mi je bilo neprijatno, jer činjenica da sam sama, odmah me je navela da se povučem i kad hoću da kažem nešto, 27 puta razmislim da li ću izgovoriti naglas. Jednostavno, ne vidim ženu preko puta sebe. Kad si u manjini u timu muškaraca, ume da bude zastrašujuće. Ali, kad je došla jedna devojka da radi praksu, onda sam se opustila. Mislim da je problem što se devojke generalno manje interesuju za programiranje, jer je posao tako i predstavljen, da kad zažmuriš vidiš gika koji kodira u babinom podrumu. Ja tako zamišljam...

A u stvari, to su sve baš neki frajeri, je l’?

Pa da, i takvih ima. I baš sam razbila tu predrasudu u svojoj firmi. Imala skroz kul odnos sa svim kolegama, više je problem što sam na faksu doživljavala scene „šta ti, žena”...

Kako se boriti protiv toga?

Treba u glavi sam da prelomiš i da počne baš da te briga šta će ti neko odgovoriti, da li će neko odobriti ili neće ono što kažeš. A onda je došla u firmu ta još jedna devojka, pa sam odlučila da se ne povlačim, pa kud puklo da puklo. Prvih nekoliko puta bude neprijatno, svi me malo čudno gledaju...

Gle, ova zna da priča! Nismo to planirali...

Da, da... Ali sad sam sama na dva projekta. Tako da, zahvalna sam sebi što sam se opustila, jer sve treba sam da prelomiš da je to samo tebi tabu i nije toliki problem. Ali u firmi nije tako, svi mi pružaju i podršku.

Susrećeš li se sa još nekim izazovima u programiranju?

Programiranje je dinamično, u smislu da se uvek traže nove tehnologije, tako da moraš da budeš okej s tim da svakog dana učiš nešto novo. Bukvalno naučiš da učiš, da se stalno nadograđuješ i da te ne bude strah da probaš nešto novo, da pokušavaš i ne odustaješ. Takođe, kritiku uvek treba shvatiti na pravi način, jer ljudi s kritikom nemaju lošu nameru.

A, ko je Jelena mimo programiranja?

Uh, neko ko voli mnogo da trenira!

Je l’ ti to dođe kao izduvni ventil?

Jeste, baš tako. Nerealno mi prija kad treniram i jedini mi fokus bude na tome kako da dišem da se ne bih ugušila. Pritom, odbojku sam krenula od malih nogu, pa moguće da je i to stvar navike. A kad imam baš slobodnog vremena, onda učim jezike. Stvarno imam drugačija interesovanja od programiranja i posla. Da si me pre pet godina pitala, rekla bih ti da želim da budem profi sportista i ništa drugo.

Kakvi su ti sad planovi?

Cilj mi je da, recimo, investiram u stan, da putujem i da završim master rad. Imam brdo planova, ali ne volim istovremeno da razmišljam o njima, jer bude mi previše. Shvatila sam da ne može sve od jednom.

Lea Radlovački