Твоја реч, Јелена Станаревић (24) – одбојкашица у свету програмера

Заменивши женски одбојкашки тим мушким програмерским, од почетка се сусрела с многим изазовима, али, колико се по њој види, задовољна је и захвална и себи и својима што их је послушала и истрајала. Тренутно ради у ИТ компанији „Синехрон” која има седиште у Њујорку и огранке по целом свету, па и у Новом Саду, упоредо завршава мастер студије, а увек налази времена и за тренинге.

Тема мастер рада је security, сад како то објаснити... У суштини, ауторизација приликом приступа одређеним деловима апликације, да се све то ради динамички и да не мора да се много обраћа бази, да то не иде споро, него да се све на приказу, односно на фронтенду проверава.

На фротн...?

На фронтенду. То ти је... Не знам колико се разумеш у програмирање...

Још увек сам на нули... Јединица је мисаона именица...

Фронтенд је приказ онога што ти видиш, а бекенд је суви код. Е сад, кад повезујеш фронтенд и бекенд, то траје. Значи, послати захтев, вратити захтев... Радити нешто динамички, а да буде безбедно да нико не може да провали у систем, то је зачкољица и то је проблем у мом мастер раду. У суштини, тражим начин да се заобиђе да се хиљаду пута шаље и враћа захтев. Онда ми је sеcurity најзанимљивији део програмирања. А то није само то, већ и криптовање, шифровање података који се шаљу, да пазиш које методе користиш приликом слања шифре. Пипав је посао, а нарочито што радим са туђим банковним подацима. Смешно је што ја те ствари могу да видим, макар и делимично, јер ко сам ја да гледам туђе податке? Све је пипаво, а људи то олако схватају...

Ја те не схватам ништа...

Знаш, шифра ти је „Леа123”, то не може тако ако радиш у корпорацији, није свеједно шта ти је шифра, какви се подаци преносе...

Значи, ти си као нови Асанж...

Рецимо. Да.

Можда бисмо се у неком паралелном универзуму могле удружити... А откуд ти у свету нула и јединица?

Кад сам била мала, хтела сам само спорт. Одбојком се бавим 15 година и хтела сам профи тиме да се бавим. Кренула сам тим путем, али моји су били у фазону да не буде само спорт, то је несигурно. И шта ћу, реко’ ај на медицину, али сам схватила да ми је мука кад видим мртво тело... И онда су ми предложили, будући да сам била супер у математици и физици, да кренем у програмирање. Профитабилно је, свидеће ти се. У том тренутку не знам шта је то, замишљам неког гика од 100 кила с наочарима, јер су програмирање увек представљали као нешто што је за момке, штребере... Не видим девојку у целој причи, па не могу ни себе да визуализујем ту. И кренем ја на њихов наговор. Профитабилно је, ако ништа друго. Ипак, свидело ми се, међутим, успут је било је свега и свачега. Дошла сам на факултет с нула знања, окружена већински момцима који имају подлогу. Али, изнивелише се све то на факсу...

Колико ти је требало времена да се уклопиш у тај, па, мушки свет?

Три године! Тек сам пред крај треће године рекла да могу да парирам неком од тих гикова, а да не изгледам тако. Нису они имали предрасуде према томе што сам ту, више је било ситуација да кад предложим нешто добро, кажу да има смисла то што причам. Па нисам знала да ли да то схватам као комплимент или ме зафркавају. У почетку је било незгодно, али ми је легла та логика, инжењерски начин размишљања, да рашчланим проблем на хиљаду делова и кренем од нуле. Будући да сам упорна у спорту, контала сам да ће ми се то пренети и на факсу, јер ја кад загризем, терам. Мислим да сам се само бацила у све то, не знајући ништа, на савет маме и тате, мислећи да нећу успети, али сам схватила да ми иде. Све је ствар колико си васпитан и спреман да запнеш...

Значи, можемо да кажемо „хвала” мами и тати.

Увек. Ја се њима и дан-данас захваљујем. У почетку сам мислила да ме гурају у професију у којој има само пара, јер шта ако ћу радити нешто што не волим. Испоставило се тотално другачије.

И шта је оно што сад радиш, а што је тотално другачије и кул у сваком смислу?

Уф, мени је занимљива та комуникација с људима, тема, јер оно што је непознато то ми је занимљиво, истражујеш различите области и улазиш у уско специфичне области. Комотно је у смислу да су програмери опуштени људи. Све и да имаш неки рок, не осетиш притисак толико јер си у таквом окружењу да неће нико тебе конкретно притиснути него ће ти дати подршку. Ваљда зато што су сви у истим проблемима. Опуштена је атмосфера а динамичан посао.

Да ли све изгледа као у филмовима: имате шарене лејзибегове, кул фенси ручкове, тобогане, сауне и слично?

Нисмо толико узнапредовали, али лејзибегове и фенси ручкове имамо. Програмери су у фазону: радим у Србији за страног клијента, имам пара, сад мало да се избахатимо. Све што може да им олакша посао у току дана и да им буде забавније, све пробају. Навикли су из програмирања да увек нешто додаш, промениш, увек нешто желиш да буде боље, па тако све изгледа и у канцеларији.

Колико је напорно ићи стално напред, нарочито у мушком свету?

У почетку ми је било непријатно, јер чињеница да сам сама, одмах ме је навела да се повучем и кад хоћу да кажем нешто, 27 пута размислим да ли ћу изговорити наглас. Једноставно, не видим жену преко пута себе. Кад си у мањини у тиму мушкараца, уме да буде застрашујуће. Али, кад је дошла једна девојка да ради праксу, онда сам се опустила. Мислим да је проблем што се девојке генерално мање интересују за програмирање, јер је посао тако и представљен, да кад зажмуриш видиш гика који кодира у бабином подруму. Ја тако замишљам...

А у ствари, то су све баш неки фрајери, је л’?

Па да, и таквих има. И баш сам разбила ту предрасуду у својој фирми. Имала скроз кул однос са свим колегама, више је проблем што сам на факсу доживљавала сцене „шта ти, жена”...

Како се борити против тога?

Треба у глави сам да преломиш и да почне баш да те брига шта ће ти неко одговорити, да ли ће неко одобрити или неће оно што кажеш. А онда је дошла у фирму та још једна девојка, па сам одлучила да се не повлачим, па куд пукло да пукло. Првих неколико пута буде непријатно, сви ме мало чудно гледају...

Гле, ова зна да прича! Нисмо то планирали...

Да, да... Али сад сам сама на два пројекта. Тако да, захвална сам себи што сам се опустила, јер све треба сам да преломиш да је то само теби табу и није толики проблем. Али у фирми није тако, сви ми пружају и подршку.

Сусрећеш ли се са још неким изазовима у програмирању?

Програмирање је динамично, у смислу да се увек траже нове технологије, тако да мораш да будеш океј с тим да сваког дана учиш нешто ново. Буквално научиш да учиш, да се стално надограђујеш и да те не буде страх да пробаш нешто ново, да покушаваш и не одустајеш. Такође, критику увек треба схватити на прави начин, јер људи с критиком немају лошу намеру.

А, ко је Јелена мимо програмирања?

Ух, неко ко воли много да тренира!

Је л’ ти то дође као издувни вентил?

Јесте, баш тако. Нереално ми прија кад тренирам и једини ми фокус буде на томе како да дишем да се не бих угушила. Притом, одбојку сам кренула од малих ногу, па могуће да је и то ствар навике. А кад имам баш слободног времена, онда учим језике. Стварно имам другачија интересовања од програмирања и посла. Да си ме пре пет година питала, рекла бих ти да желим да будем профи спортиста и ништа друго.

Какви су ти сад планови?

Циљ ми је да, рецимо, инвестирам у стан, да путујем и да завршим мастер рад. Имам брдо планова, али не волим истовремено да размишљам о њима, јер буде ми превише. Схватила сам да не може све од једном.

Леа Радловачки