TVOJA REČ Stefan Jurković (18): Udarac čekićem boli više od pesnice

Međutim, osim ljubavi prema tom zanatu, od svoga oca Mileta, nasledio je i najmlađe mušterije širom Srbije - decu za koju već godinama besplatno prave stolice-hranilice. Tokom naše nedavne posete, Stefan i Mile su dovršavali 2003. stolicu koja će vrlo uskoro uveseliti jednu porodicu.

- Tata je možda predvideo da sam postao spreman da radim ovako nešto - priča nam nasmejani Stefan, maturant novosadske tehničke škole „Mileva Marić Ajnštajn”, gde je učenik smera Oblikovanje nameštaja i enterijera. Bukvalno ću ga zameniti, ja ću biti on, a on će biti ja.

Sad ćeš ti biti učitelj... Šta je sve ono što ćeš praviti?

- Stolice za decu, to je neizbežno. Kako me je zavetovao, nijednu stolicu ne smem da prodam i ja ću to, naravno, ispoštovati. I ako nekad budem imao sina i ako se bude bavio ovim poslom, i ja ću njega takođe zavetovati da ne sme nijednu stolicu da proda.

Šta još praviš osim tih stolica? Ima li nešto što baš voliš da praviš, majstorišeš?

- Bukvalno sve, šta god treba.

Ima li neka najneobičnija poruybina koju ste dobili, a u čijoj realizaciji si i ti učestvovao?

- Uh... Mislim da ne bih znao da odgovorim na to. Nije bilo tako ludih poruybina.

A je l’ praviš nekad nešto za svoju dušu?

- Još toliko ne znam, nisam toliko naučio. Treba još da naučim dosta toga pored tate, ali najverovatnije ću praviti nešto i za svoju sobu i kuću.

Da li se sećaš kad si prvi put uzeo testeru, čekić i eksere u ruke?

- Mislim da se sećam. Bio sam možda prvi-drugi razred osnovne škole. Tad sam se više vrteo po radionici...

Više si smetao nego što si pomagao...

- Da, više sam smetao... Ali, iz toga što sam smetao, sad sve prelazi u ozbiljniju priču.

Budući da si stalno sa roditeljima, ne učiš od njih samo o zanatu...

- Od oca sam naučio dosta toga, da poštujem ljude i sve oko sebe.

Šta još radiš mimo ovog posla?

- Bavim se sportom. Treniram MMA u „Free Fighters Gym” u Novom Sadu.

Otkud taj borac u tebi? Ne deluješ tako opsano...

- Ceo život sam u borilačkom sportu. Trenirao sam yudo 11 godina i onda sam hteo da se oprobam u MMA, otišao sam i ostao tamo.

Je l’ boli?

- Boli, ali ne razmišljam da odustanem.

Šta više boli - kad te tamo neko udari ili kad čekićem lupiš prst?

- Pa... Možda kad čekićem lupim prst. Nekako sam navikao da primam udarce u glavu.

Imaš li još neka interesovanja mimo svega što si naveo?

- Sad mi je najveće interesovanje ovo što radim sa tatom. Želim to da nastavim i kad on jednog dana ode u penziju.

Misliš da će se to desiti? Ne mogu da zamislim tata Mileta van radionice...

- Verovatno da hoće. Inače, u slobodno vreme na Jutjubu slušam muziku i gledam MMA mečeve, a volim i da gledam kako drugi oblikuju drvo i od njega svašta prave.

Kako devojke danas reaguju na stolare? Ili na MMA borce?

- Ne znam šta bih ti rekao kako reaguju na stolare... A MMA borce stalno pitaju: „Jao, kako te ne boli, kako možeš, kako dozvoljavaš da te udare u glavu? i slično...

Pa, kad može ljubav da te udari, što ne može i protivnik u ringu?! Budući da si spomenuo da bi voleo da i tvoja deca naslede ovaj posao, verujem da su ti planovi da ostaneš u Rakovcu. Možeš li sebe da zamisliš da budeš ceo život ovde?

- Mogu. Nekako, ne volim grad. Ovde mi je lepše. Kad sednem u dvorište i zadubim se u šumu prekoputa, mogu i dva sata da tako „puštam mozak na pašu”. Tako rešim neke probleme u glavi. Ovde sam i odrastao, lepo mi je i nikad ne bih zamenio Rakovac za Novi Sad.

Imaš li neke samostalne projekte što se tiče posla?

- Još ne, ali planiram. Tek sam krenuo da se bavim ovim poslom i ne sumnjam da će biti projekata.

Kolika je odgovornost naslediti ovaj posao, naročito što je tvoj tata stekao i reputaciju, poznat je u Srbiji...? Šta je ono što je tebi najbitnije sad da ispoštuješ i nastaviš?

- Mnogo je velika odgovornost. Vodiću se time čime me je zavetovao.

Hoćeš li naslediti i tatin posao svirca?

- To mi je jedino žao što nisam nikad naučio da sviram bar neki instrument. Mislim da je sad kasno. Imam obaveze, trening, škola... A ne znam baš da pevam.

Lea Radlovački

- Dosta je bilo, kad će ako neće sad preuzeti posao - pita nas Stefanov tata, čuveni stolar Mile na pitanje zašto je baš sad odlučio da preda sinu posao. - I ja sam u njegovim godinama radio i vreme bi bilo da počne da se osamostaljuje sve više, a ne da dočekamo da ja ne mogu više da radim, a on onda da preuzima. Ovako ja mogu da mu pomognem i da ga usmerim na pravi put. Imam u njega apsolutno poverenje. Najbitnije mi je bilo da mu prenesem čist obraz. Da sutra on ne mora da okreće glavu zbog mene ili da njegova deca jednog dana okreću glavu zbog njega.