Prof. dr Radivoj Radić o Judeji pred rođenje Isusa

Republika, sa svim svojim vrlinama i ogromnom teritorijom, opasno se zaljuljala u 1. veku p. n. e. i utonula u građanski rat. Bilo je to vreme ljudi nesumnjive sposobnosti, ali su neretko interese države podređivali ličnim. Istoričar Salustije opadanja Republike vidi odmah posle uništenja moćnog protivnika Kartagine 146. p. n. e. Jer, tad je Rim ostao bez ikoga da ga podseća na samodisciplinu pa su u političkom životu do naročitog izražaja došli pohlepa i vlastoljublje.

Trvenja su najpre oličena u suparništvu Gaja Marija i Kornelija Sule pa je prvi put u istoriji države konzul Sula s vojskom poverenom mu krenuo na Rim 88. godine. Helenski istoričar Plutarh opisuje dramatičan ulazak njegove armije i teške ulične borbe. Posle Sulinog povlačenja, nova je napetost i stiže nova generacija sposobnih, ali i suprotstavljenih ljudi. Cezar, Pompej i Kras sklopili su 60. godine tajni, Prvi trijumvirat. Jedan rimski pisac ga je nazvao „troglavim čudovištem”, a aristokrata Katon Mlađi „početkom kraja Republike”. U građanskom ratu potom, Cezar je pobedio i, postavši večiti diktator, stekao moć i slavu kakve pre njega nije imao nijedan državnik. No, privremeno potisnuti, ali još uvek dovoljno snažni, republikanci su organizovali zaveru i Cezar je bio žrtva atentata 44. godine. Jedan od istoričara je pomalo patetično zaključio da je Republika nestala u Cezarovoj krvi, ali se kriza samo produbila.

Cezarov prijatelj se rezignirano pitao: „Kad on s tolikom pameću nije mogao naći izlaz, ko će sad?” Ali, Oktavijan je najpre, 43. godine, ušao u Drugi trijumvirat, s Markom Antonijem i Lepidom. Nove krvave godine usledile su kad su smrt našli mnogi ugledni građani, pa i 300 senatora. Nije uzalud slavni Ciceron poručio sunarodnicima: „Sve je jadno u građanskim ratovima, ali ništa nije kao sama pobeda.” Ali i on sam postao je jedna od žrtava.

Trijumviri su 42. godine porazili vojsku republikanaca u Trakiji, a u presudnoj bici, Oktavijan i Marka Antonija kod rta Akcija 31. godine. Postao je gospodar rimske države, dok je poslednja helenistička kraljevina, Egipat, pretvorena u rimsku provinciju. Počelo je novo doba Rima. Prestale su konfiskacije zemljišta, prinudni porezi, vojne mobilizacije i vladavina soldateske. Za Oktavijanov uspeh je važno i što je bio mlad, a rimsko društvo vapilo je za mirom posle tolikih građanskih ratova. Tako je u tri maha zatvaran hram Janusa, vrlo uvažavanog boga rimskog panteona, pa i rata i mira. On je predstavljan sa žezlom u desnoj i ključem u levoj ruci, i dva lica, jednim mladićkim, koje gleda napred, u budućnost, i drugim staračkim, zagledanim unazad, u prošlost. Njegov hram je u miru zatvoren, a tokom rata bio stalno otvoren. Zbog nesumnjivih zasluga u tom prelaznom razdoblju, Oktavijan je smatran drugim osnivačem Rima. „Paks Romana” (rimski mir) je lozinka oko koje su se ujedinjavali različiti slojevi društva. Nemiri i ratovi doprineli su snaženju ideje o prošlim, srećnim i mirnim vremenima, te jednostavnom životu pobožnih predaka. A nesreće utiču da ljudi postanu manje zahtevni i priželjkuju spokoj. Kao odličan državnik, Oktavijan je vodio računa o tome, pa je nastojao da naglasi da su nastupila dobra vremena i otpočeo povratak dobrim običajima starog Rima. Jedna od njegovih prvih mera bila je obnova starih hramova gde je, po rimskom pesniku Properciju, „pauk tkao svoju paučinu!”

Ali, povratak na republiku više nije bio moguć. Oktavijan Avgust je u Rimu ustrojio političko uređenje koje je dobilo naziv principat jer su republikanske ustanove ostale sačuvane, ali je vlast pripala princepsu – prvom senatoru i prvom čoveku u državi. Njegova vlast se zasnivala na spajanju raznih magistratura, odvojenih u doba Republike. Principat je, dakle, bio posebna vrsta monarhije, a Oktavijan apsolutni gospodar države. Ipak, i pored nekih nejasnoća, on je uspeo da razvije daleko prihvatljiviji oblik vlasti nego što je autokratija ili anarhija, koje su mu bile realne alternative. Uz to, izabran je i za velikog pontifika, dakle poglavara rimske religije. Njegova veza sa čitavim građanstvom naglašena je u tituli „otac otaybine”, koja mu je darovana 2. g. p. n. e.

Prvi rimski car se svojski trudio da obezbedi bezbolan i što manje primetan prelazak iz Republike u Carstvo. Zato i naglašava: „Donošenjem novih zakona vratio sam mnoge običaje predaka koji su u našoj praksi već počeli da se gube.” Opšta duhovna i intelektualna klima bila je obojena nekom vrstom „nostalgije” za dobrima starim vremenima.

Avgust je preduzeo niz mera da ojača rimsku porodicu i poveća broj njenih građana. Senatori i stalež vitezova bili su obavezni da stupaju u brak, a zakonodavstvo predviđalo vrlo stroge kazne za bračno neverstvo. Muž i otac preljubnice bili su u obavezi da okrivljenu i njenog ljubavnika izvedu pred sud, koji je oboje podvrgavao vrlo oštrim kaznama. Da bi pokazao da ni on i članovi njegove porodice nisu iznad zakona, Avgust je zakon o preljubi primenio najpre na svoju kći-jedinicu Juliju Stariju, a zatim i unuku Juliju Mlađu. Istovremeno je uveo povlastice za one koji imaju decu. On je u duhu starorimske tradicije, koja je počivala na načelu da je luksuz sve što nije gola nužda, sproveo zakon koji ograničava raskoš.

Avgust je nizom zakonskih mera naglasio i dobro poznatu razliku između robova i slobodnih ljudi, donekle poljuljanu u prethodnom periodu unutrašnjih trvenja i smutnji. Jednom rečju, nastojao je da se potvrdi nepokolebljivost principa rimskog zakonodavstva da gospodar ima pravo nad životom i smrću svog roba. Zanimljiv primer beleži Dion Kasije, Grk koji je napisao jednu istoriju Rima. On navodi da je otac jednog mladog senatora, osuđenog zbog pokušaja zavere na Avgusta, darovao slobodu jednom robu koji je njegovom sinu pomagao u neuspelom bekstvu, dok je drugog, koji je otkrio zaveru, razapeo na krst. Bez obzira na to što se radilo o akciji uperenoj protiv njega lično, Avgust je ostao uzdržan i taj postupak je ostavio nekažnjenim. Time je, između ostalog, želeo da stavi do znanja da se ne meša u odnose gospodara i njihovih robova. Oktavijan Avgust se trudio da ograniči puštanje robova na slobodu. Uopšte, njegovo zakonodavstvo imalo je za cilj da učvrsti temelje rimskog robovlasničkog sistema, uzdrmanog u godinama građanskih ratova i smutnji koje su ih pratile.

Kao razborit državnik, Avgust je vodio računa o raspoloženju rimskog građanstva pa se starao o tome da više od dve stotine hiljada ljudi svakog meseca uredno dobija besplatno žito. A trećina ukupne količine potrebne prestonici imperije stizala iz Egipta. U više navrata Avgust je delio novac gradskoj sirotinji, ali kad je gomila, obodrena njegovom darežljivošću i zaboravivši na skromnost, zatražila i vina, car je, beleži Svetonije, odgovorio da je Agripa sproveo dobar vodovod i u Rimu ne manjka vode. Marko Agripa je bio proslavljeni vojskovođa i jedan od najbližih Avgustovih saradnika. 

Dužnu pažnju Avgust je posvetio organizaciji predstava pa tako u popisu svojih dela kazuje da se za vreme gladijatorskih igara, koje je on priređivao narodu, u areni borilo oko 10.000 gladijatora i da je bilo pobijeno oko 3.500 afričkih zveri. Sve je to bilo u skladu s čuvenom devizom koju je izrekao rimski pesnik i satiričar Juvenal: „Hleba i igara”.

U odnosu na provincije, Avgust je uneo znatne promene. Pre svega ih je grupisao na carske i senatske, pri čemu su pogranične provincije pripale caru, a stare i već umirene, ostale zvanično pod nadzorom senata. Ipak, car je nastavio da kontroliše i senatske provincije. Oktavijan Avgust je 6. g. n. e. Judeju, naseljenu jevrejskim življem, u kojoj se rodio Isus Hristos, pretvorio u rimsku provinciju.

Ona je nekada bila samostalna država, ali su je Rimljani zaposeli 63. p. n. e., i nekoliko decenija uživala je izvesnu autonomiju. Iz tog vremena najistaknutija ličnost je vladar Irod, koji je bio potpuno odan Rimu i koji je, u strahu od konkurencije, pogubio vlastitu ženu i sinove. Štaviše, doznavši da mudraci traže „novorođenog jevrejskog kralja”, navodno je naredio da se u Vitlejemu pobiju svi dečaci uzrasta do dve godine. S druge strane, Irod je izveo niz velikih građevinskih poduhvata, a vrhunac je bio Hram u Jerusalimu, koji je velelepno obnovio. Taj hram će kasnije pohoditi Isus i apostoli. No, autonomiju Judeje ukinuo je upravo Oktavijan Avgust. A ona je bila vrlo uzburkana sredina, u kojoj su Jevreji očekivali Mesiju, spasitelja sveta koga su proroci najavili.

Prvi rimski car Avgust je reformisao vojsku, koja je činila važan oslonac njegove vlasti i zato bila predmet njegovog neprestanog staranja. Od vremena Avgusta zlatni i srebrni novac kovao je samo princeps, a Senat bronzani. O tome da je Rimsko carstvo u Avgustovo vreme uživalo veliki ugled svedoči i činjenica da je on dva puta primio poslanstva indijskih vladara, kao iz slobodnih vladara s područja Crnog mora.

Avgustovo doba može se oceniti i kao zlatni vek rimske kulture, umetničkih dela svetsko-istorijskog značaja, koja su vekovima služila kao nadahnuće docnijim stvaraocima. Bilo je to doba ljudi od pera, kakvi su bili Vergilije, Horacije, Ovidije, Propercije, Tit Livije.

Težnje za restauracijom, koje su bile manje ili više svojstvene za književnost, kao i za istorijska dela, naročito su došle do izražaja u religiji. Avgust je živo nastojao da kod Rimljana, koji su u doba pozne Republike počeli donekle da zanemaruju religiju ili na nju gledaju s dosta sumnjičavosti, povrati poverenje u veru predaka. Obnavljao je stare hramove i dizao nove, a obnavljani su i stari običaji i praznici. Avgust je uvažavao grčka božanstva i stare verske običaje, ali nije imao mnogo razumevanja za istočne kultove, pa je zabranio da se u gradovima dižu svetilišta egipatskim bogovima.

Istovremeno, Avgust je snažno isticao ideju o nastupanju novog veka, naročito prilikom tzv. sekularnih igara, proslavljanih otprilike svakih sto godina. Pošto u jeku sukoba Cezara i Pompeja nisu održane, Avgust ih je upriličio 17. g. n. e. Veličanstvena svetkovina trajala je tri dana, a poslednjeg je obavljeno svečano bogosluženje na Palatinu, jednom od sedam rimskih brežuljaka, gde je bio i dvor samog princepsa. Pošto su prinete žrtve Apolonu i Dijani, hor mladića i devojaka otpevao je himnu koju je sastavio pesnik Horacije. Veličana je slava Rima, najboljeg grada na zemlji, i nastupanje novog veka, a i Avgustova politika. 

Između 23. i 25. godine njegove vladavine u judejskom gradiću Vitlejemu, desetak kilometara od Jerusalima, rođen je Isus, jedna od najzanimljivijih i najzagonetnijih ličnosti svetske istorije.