NININE MUSTRE Izgubljeno nađeno
Izgubila sam novčanik. Pri povratku sa joge, nisam odolela da stanem i na ulici kupim vruće kestenje. To je poslednji put da se sećam da sam imala novčanik u ruci.
Sutradan pri polasku na posao, novčanika nije bilo. Nije mi to bilo previše neobično, jer je to deo mog načina života. Često nešto zaturim i ne mogu da ga pronađem tada kada mi zatreba. Počela sam to da doživljavam kao poruku da mi zatureni predmet nije ni potreban, čim ne mogu da ga pronađem, ali novčanik mi je ipak bio potreban.
Osim neke količine novca, u novčaniku su svi moji dokumenti, lična, vozačka, kartice iz banke, propusnica za posao, neki sitni, ali meni važni predmeti kao što je novčić iz česnice, jedno malo belo pero, koje mi se u jednom tenutku našlo na putu i tako neke slične male, ali meni drage sitnice. Ne znam koliko smo puta pregledali auto u nadi da je negde zapao. Nije ga bilo nigde. Ceo stan sam prevrnula, sve džepove jakni i kaputa, na svim smislenim i besmislenim mestima sam ga tražila, ali jednostavno je nestao. Čak smo se i kod kestendžije raspitivali o mom novčaniku. Prošao je ceo jedan dan.
Blokirala sam kartice i tu je problem sa mogućim neželjenim transakcijama rešen. Ali, sve ostalo je nestalo. Počela sam da motam razne filmove po glavi koja je već dobro utrenirana da u nelagodnim situacijama postavi pitanje: „Ko zna zašto je to dobro?“ Počele su da se javljaju prijateljice sa svojim tumačenjima mog slučaja. Za razliku od brojnih zabrinutih reakcija, izdvojilo se nekoliko onih koje su upućivale na to da mi sledi neka ozbiljna promena u životu, jer je vreme da malo promislim o sopstvenom doživljaju svog identiteta. Moj identitet i sve što je vezano za njega, kao da je odlučio da se promeni.
Nestanak novčanika, nekako je sve više ličio na upravo takvu poruku. Počela sam polako da se mirim sa činjenicom da ću morati sve dokumente da ponovo vadim, da pravim nove kartice, vozačku, ličnu... pa šta? Sve sam više osećala zahvalnost što unutra nije bilo puno novca, a uz to i neku čudnu radost zbog osećaja da se nešto promenilo u mom životu. Nestanak novčanika je pokazatelj te promene. To je znak da je nešto staro otišlo, i napravilo mesta za nešto novo. Pa, ako je tako, e neka je!
Sutradan, sedajući u auto, učinilo mi se da je nešto zaglavljeno ispod sedišta. Podešavajući ugao iz kog sam gledala, spazila sam ivicu svog novčanika! Kao da se stvorio, jer prethodnog dana njega tu, na tom mestu, nekoliko puta pregledanom, nije bilo! Silno sam se obradovala, naravno. Ali nisam iz vida izgubila poruke koje sam dobila.
Promena se svakako desila. Makar i samo to što sam uvidela da nema vajde od sekiracije, velika je stvar. To što se novčanik sa svim dokumentima ipak „vratio“ tumačim kao nagradu za osvešćivanje pozitivne strane cele situacije. To što sam ga uopšte i zaturila, tumačim kao podsetnik da je važno povremeno se preispitati, do čega mi je zaista stalo, a bez čega i mogu. A najvažnija pouka koju sam izvukla je da samo ako sam u svakom trenutku svesna gde sam i šta radim, stvari se neće zaturiti. Kada jednog dana sebe pronađemo, ništa više neće biti izgubljeno.
Nina Martinović Armbruster