Iza izloga: Da li je stigla budućnost kojoj smo se nadali?

Uspeli smo! Zamišljen distopijski svet letećih automobila, organskih robota, genetskog inženjeringa, veštačke inteligencije, konstantnih kiša, neveselih magli i sivila, kao i zagađenog vazduha iz 1982. godine (po ideji reditelja Ridlija Skota smešten u završnicu 2019) eto – dočekao nas je. Planetarna euforija, s obzirom da film ima priličnu četu fanova širom sveta, okupirala je sve raspoložive društvene mreže, sa samo jednim pitanjem: da li se „Istrebljivač“ i dalje „knjiži“ kao kultno SF ostvarenje ili se žanrovski moguće „preselio“ u, recimo, savremeni triler? Drugim rečima, koliko je film dobro projektovao ovaj naš vrli novi svet i ove naše vrle životne stilove ili nam, pak, vrhunski zeznuo očekivanja i nadanja.

Jedna od prvih stvari su svakako leteći automobili. S tim u vezi i prvi minus za „zapravo“ - ne letimo, vozimo se i dalje u starim, dobrim benzincima, pri čemu su električni automobili za većinu sveta tek zgodna (i skupa) novotarija. O letenju na posao se, dakle, još ne razmišlja. Za tako nešto, rekla bih, potrebna infrastruktura će morati da sačeka još neko vreme; bar dok ne privedemo kraju radove na putnoj mreži. No, razloga za brigu nema -  nismo najgori od sve dece. Imamo i mi šta da ponudimo!

Evo, recimo, zagađenje. Tu smo jaki; zagađujemo iz sve snage, a nismo razočarali ni kada je o klimatskim promenama reč. Dakle, „dekor“ (neki bi rekli atmosferu) smo pogodili. U prethodnih 37 godina Blejd Raner se iz originalnog Los Anđelesa seli i razmešta po svim geografskim širinama i dužinama, „presvlači“ okeane, šume, jezera, reke, parkove... Ukratko, svaku zelenu površinu i svaki potočić koji se nađe na putu našeg napretka, bogaćenja i luksuziranja. Većinu toga smo za početak uredno evidentirali, te o raskošnom propadanju i svim tim neveselim seobama porušenih snova i propalih investicija svedoče brojni dokumentarci, knjige, serije umetničkih fotografija i snimci bolesnog sveta: napuštenih fabrika, stambenih zgrada i gradova... Pažnji, recimo, preporučujem uradak japanskog fotografa Timija Džarvinena i njegov „noar“ Tokio, kao jedan od prilično uverljivih „blejdranerovskih“ zapisa...

Original smo „zeznuli“ i kada je reč o uspomenama. Ništa stari albumi i požutele fotografije, „Memories of Green“  preselili smo na „Forever Green“ Instragram i Fejsbuk. Tu deponujemo (ali i nudimo) svoju privatnost, a ne da se kao Dekard (Harison Ford) lomatamo s tamo nekim kabastim skupljačima prašine. Tog smo se „tereta“ (kao i ostatka papirne istorije - nepotrebnih knjiga, beležaka i dnevnika) blagovremeno ratosiljali. Ništa sentiment, samo praktičnost i život „za poneti“. Funkcionalni minimalizam, na koji su modna kretanja još uvek prilično imuna. Moda manje ili više uspešno odoleva „sažimanju“ i moglo bi se reći da smo na tom polju „tu negde“ s budućnošću koja nam je ovih dana stigla. Doduše, Blejd Raner sajberpank kreacije, koje su nešto kasnije nadahnule Žan Pol Gotjea i Aleksandra MekKvina, možda baš i nisu zaživele na ulici, ali nismo ni daleko... Fluorescentnim i metalik komadima, koži, ludim štiklama, otkačenim i pocepanim modelima i, naravno, neonu mnogi nisu odoleli, te se na ulicama i po klubovima godinama unazad sreću dvojnice otkačene replikantkinje Pris (Deril Hana)...

Deo naše budućnosti su postali i digitalni bilbordi i lični (Aleksa) asistenti, zatim video pozivi, otuđenje, dehumanizacija, ali i ogromne platne razlike, to jest, u novijoj istoriji nezabeleženo socijalno-ekonomsko raslojavanje. Baš kao u Blejd Raneru, i u stvarnom životu bogati su se toliko oparili da se stiče utisak da više i ne hodaju našom planetom, već žive na nekom lepšem i prijatnijem mestu. Recimo, u jednoj od nekoliko svemoćnih korporacija koje su grabeći ka svetloj budućnosti „usisale“ ne zna se koliko manjih kompanija širom sveta, te sad njihovi zaposleni umesto smoga „udišu“ bonuse... Srećom pa se Blejd Raner organski roboti/replikanti još uvek nisu primili u potpunosti. Nesavršeni i miljama daleko od svojih filmskih prototipova, omogućavaju nam da makar malo lakše dišemo. Može nešto i da nas nešto i preskoči, ne bunim se.

Uostalom, do neprepoznavanja izoperisani ljudi (nešto kao roboti po sopstvenom izboru) u kombinaciji s Internetom (još jedan „bonus“ u odnosu na predviđenu budućnost) i cigarete proterane iz svih zatvorenih prostorija (Rejčel/Šon Jang je makar mogla da zapali kad je pod stresom) dovoljno je za trening preživljavanja dok razmišljamo da li nam je stigla budućnost kojoj smo se nadali... 

Jasna Budimirović