Иза излога: Да ли је стигла будућност којој смо се надали?

Успели смо! Замишљен дистопијски свет летећих аутомобила, органских робота, генетског инжењеринга, вештачке интелигенције, константних киша, невеселих магли и сивила, као и загађеног ваздуха из 1982. године (по идеји редитеља Ридлија Скота смештен у завршницу 2019) ето – дочекао нас је. Планетарна еуфорија, с обзиром да филм има приличну чету фанова широм света, окупирала је све расположиве друштвене мреже, са само једним питањем: да ли се „Истребљивач“ и даље „књижи“ као култно СФ остварење или се жанровски могуће „преселио“ у, рецимо, савремени трилер? Другим речима, колико је филм добро пројектовао овај наш врли нови свет и ове наше врле животне стилове или нам, пак, врхунски зезнуо очекивања и надања.

Једна од првих ствари су свакако летећи аутомобили. С тим у вези и први минус за „заправо“ - не летимо, возимо се и даље у старим, добрим бензинцима, при чему су електрични аутомобили за већину света тек згодна (и скупа) новотарија. О летењу на посао се, дакле, још не размишља. За тако нешто, рекла бих, потребна инфраструктура ће морати да сачека још неко време; бар док не приведемо крају радове на путној мрежи. Но, разлога за бригу нема -  нисмо најгори од све деце. Имамо и ми шта да понудимо!

Ево, рецимо, загађење. Ту смо јаки; загађујемо из све снаге, а нисмо разочарали ни када је о климатским променама реч. Дакле, „декор“ (неки би рекли атмосферу) смо погодили. У prеthodnih 37 година Блејд Ранер се из оригиналног Лос Анђелеса сели и размешта по свим географским ширинама и дужинама, „пресвлачи“ океане, шуме, језера, реке, паркове... Укратко, сваку зелену површину и сваки поточић који се нађе на путу нашег напретка, богаћења и луксузирања. Већину тога смо за почетак уредно евидентирали, те о раскошном пропадању и свим тим невеселим сеобама порушених снова и пропалих инвестиција сведоче бројни документарци, књиге, серије уметничких фотографија и снимци болесног света: напуштених фабрика, стамбених зграда и градова... Пажњи, рецимо, препоручујем урадак јапанског фотографа Тимија Џарвинена и његов „ноар“ Токио, као један од прилично уверљивих „блејдранеровских“ записа...

Оригинал смо „зезнули“ и када је реч о успоменама. Ништа стари албуми и пожутеле фотографије, „Мемориес оф Греен“  преселили смо на „Форевер Греен“ Инстраграм и Фејсбук. Ту депонујемо (али и нудимо) своју приватност, а не да се као Декард (Харисон Форд) ломатамо с тамо неким кабастим скупљачима прашине. Тог смо се „терета“ (као и остатка папирне историје - непотребних књига, бележака и дневника) благовремено ратосиљали. Ништа сентимент, само практичност и живот „за понети“. Функционални минимализам, на који су модна кретања још увек прилично имуна. Мода мање или више успешно одолева „сажимању“ и могло би се рећи да смо на том пољу „ту негде“ с будућношћу која нам је ових дана стигла. Додуше, Блејд Ранер сајберпанк креације, које су нешто касније надахнуле Жан Пол Готјеа и Александра MеkKvina, можда баш и нису заживеле на улици, али нисмо ни далеко... Флуоресцентним и металик комадима, кожи, лудим штиклама, откаченим и поцепаним моделима и, наравно, неону многи нису одолели, те се на улицама и по клубовима годинама уназад срећу двојнице откачене репликанткиње Прис (Дерил Хана)...

Део наше будућности су постали и дигитални билборди и лични (Алекса) асистенти, затим видео позиви, отуђење, дехуманизација, али и огромне платне разлике, то јест, у новијој историји незабележено социјално-економско раслојавање. Баш као у Блејд Ранеру, и у стварном животу богати су се толико опарили да се стиче утисак да више и не ходају нашом планетом, већ живе на неком лепшем и пријатнијем месту. Рецимо, у једној од неколико свемоћних корпорација које су грабећи ка светлој будућности „усисале“ не зна се колико мањих компанија широм света, те сад њихови запослени уместо смога „удишу“ бонусе... Срећом па се Блејд Ранер органски роботи/репликанти још увек нису примили у потпуности. Несавршени и миљама далеко од својих филмских прототипова, омогућавају нам да макар мало лакше дишемо. Може нешто и да нас нешто и прескочи, не буним се.

Уосталом, до непрепознавања изоперисани људи (нешто као роботи по сопственом избору) у комбинацији с Интернетом (још један „бонус“ у односу на предвиђену будућност) и цигарете протеране из свих затворених просторија (Рејчел/Шон Јанг је макар могла да запали кад је под стресом) довољно је за тренинг преживљавања док размишљамо да ли нам је стигла будућност којој смо се надали... 

Јасна Будимировић