Iza izloga: Izgleda da su se i bogataši zamislili

Tako da ništa od lampica, jelkica i Deda Mraza... Nije da menayment nije uradio sve što je mogao, nije da se svekolika javnost širom Amerike nije uznemirila, nije da neki selebritiji nisu pokušali da daju svoj zvezdani doprinos #SaveBarneys akciji, ali... Ništa nije vredelo i ništa nije moglo da pomogne. Jednostavno, jedna era (kako su o svemu izveštavali najznačajniji američki mediji) se završila.

Pitanje je, naravno, kako se to desilo; koji su to „mali“ koraci vodili ka ovom nimalo beznačajnom kulturološkom pomeranju. Dakle, šta se to u međuvremenu promenilo kako u modnom biznisu (naglasak je pomeren na održivi i politički korektan modni koncept), tako i u poimanju luksuza. Jer, Barniz je prvenstveno bio sinonim za luksuziranje; za fine i skupe stvari dostupne samo VIP „zlatna kartica“ klijenteli. Neće biti da su oni oduvek bogati ođednom osiromašili. Sasvim sigurno nisu ni postali alergični na fine krpice. Pre će biti da se luksuz, kakav smo poznavali još iz kultne serije „Dinastija“ danas jednostavno „prepakovao“. Da se podsetimo – Kristl, Blejk i družina su nam osamdesetih godina prošlog veka (između svih onih ljubavnih i ostalih „i bogati plaču“ zapleta) onako „usput“ i u paketu servirali do tada nezamislivu raskoš. Kuće, vile, nameštaj, automobili, krpice, bunde, nakit... Sve onako baš super fensi i mi (siroti mali potrošači u najavi) smo sve to mogli jedino da upijamo. I da maštamo, naravno. A onda je deo svega toga postao dostupan nešto širem krugu; sirotinji su ponuđene kopije svog tog bogatstva. Nešto kao „nije baš ono pravo, ali...“. I tako su svi, svako u svom platnom razredu, počeli da se luksuziraju. Jedni za velike, a ostatak planetarne družine za male novce. Istovremeno je veći deo onoga što smo kupovali prvenstveno iz praktičnih razloga - kaput i jakna da nam ne bude hladno, šporet da bismo nešto skuvali, čizme da bi nam noge bile suve – prešlo u kategoriju „da se dobro osećamo“.

Narod je krenuo da kupuje na veliko; da „popravlja“ raspoloženje i da se „luksuzira“ za sitne novce. Naravno, bogati su radili to isto, ali po znatno višoj tarifi „zalivajući“ tako apetite onih skromnije pozicioniranih. I – svi srećni. Tako je bar svet funkcionisao tokom „veselih“ osamdesetih i devedesetih. Novi milenijum, nova i pravila igre. Naime, čini se da su se „haj strit“ brendovi namenjeni onima s plićim novčanicima u nova vremena bolje snašli i organizovali, a po poslovnim rezultatima koji rastu već na kvartalnom nivou, utisak je da je kod njih i puno zabavnije. Visoka moda, s druge strane (čast izuzecima) svako malo ili bankrotira ili se u poslednji čas „proda“ nekom hey fondu. Jednostavno postaju prespori, glomazni i preskupi, a da pritom i nisu, bar na oko, toliko bolji i drugačiji od svojih znatno povoljnijih kopija i intepretacija. U prevodu, što bi kaput platili nekoliko hiljada dolara ako se on baš i neće izdaleka prepoznati i razlikovati od onog koji košta stotinak zelembaća? Baš kao što se i šorts od 700 dolara sve manje razlikuje od svoje haj strit, ništa manje moderne, kopije dostupne za prihvatljiviji dvocifren iznos.

Sve to ispraćeno sjajnim marketinškim kampanjama (s top modelima i najpopularnijim glumcima i pevačima, ranijih godina rezervisanih isključivo za visoku modu) bilo je izgleda dovoljno da se i bogataši zamisle. Kome još treba ne znam kakav kvalitet, kad će novi trendovi svaku krpicu (pa bila ona i najskuplja) začas da spakuju u „last season“. Važno je da izgleda lepo. Sezone se u modnom svetu sada i onako smenjuju skoro pa na mesečnom nivou... To, između ostalog, znači i da je izbor odeće, obuće, aksesoara veći nego ikada. A sav taj nikad viđeni kvantitet ozbiljno istiskuje kvalitet, to jest, luksuz koji bi po definiciji trebalo da bude ograničen na male, limitirane serije. Na predmet želje... Samo tada se ne pita šta košta i samo tada neki komad garderobe ima svoju vrednost. Ovako, sve se svelo na cenu, popuste i rasprodaje. I neke nove kupce, kojima je izgleda važnije da je „šoping iskustvo“ komforno i praktično, nego raskošno. Kupuje se onlajn, naručuje iz fotelje i onda se čeka dostava plaćenog na kućnu adresu. Moda se, dakle, sve više „tera“ od kuće; bez cimanja i pomeranja...

Novi kupci, nova iskustva, nova pravila igre... Plus, sve skuplji najam nekretnina u kojima su poslovali, kao i ekonomska kriza iz 2008, od koje se Barniz nikada nije u potpunosti oporavio nakarikali su ogromne dugove. I, ništa nije moglo da pomogne; ni 6.500 pratilaca na „sačuvajmo Barniz“ Instagram profilu, ni 20.000 potpisnika peticije, ni čizme od 1.500 dolara... Više hiljada ljudi je ostalo bez posla, zatvoreno je nekoliko luksuznih radnji, dok će ostatku rok trajanja biti produžen „manje dobrog ukusa, a više šarenila“ komercijalizacijom. U prevodu, Barniz „kakav smo poznavali“ opstaće još jedino u „sačuvajmo uspomenu na Barniz“ virtuelnom svetu. U stvarnom će postati tek dućan s krpicama...

Jasna Budimirović