NININE MUSTRE Sam svoj primer
Ne kažem da sam baš ja neki primer. Ali volim da sa drugima podelim ono što me čini radosnom, ono što mi pomogne da se nečeg dobrog domognem, pa i onoga što uradim pa se posle toga dobro osećam.
Jednostavno, imam neki poriv da to kažem i drugima, ne bi li i njima bilo dobro.
Kada sam prvi put čula da se najbolje uči kada se drugi podučavaju, podrugljivo sam se nasmejala za mene tada nelogičnoj tvrdnji. Kako ćeš nekoga bilo čemu da naučiš ako i sam još uvek učiš? Verovala sam nekada da čovek mora u potpunosti nešto da savlada da bi drugima mogao da prenese znanje. Ju naopako, kako to izgleda kada nekoga učiš, a ni sam nisi sasvim sve izučio?
Pa lepo, danas to vrlo dobro razumem. Jedini ispravan i ozbiljno koristan način da drugima nešto prenesem, jeste da prenosim sopstveno iskustvo. Samo ono kroz šta sam i sama prošla ili još bolje, ono kroz šta i sama trenutno prolazim, može da na pravi način dodirne nekoga, da ga pomeri i pokrene akciju. Koliko god teorije da sam savladala, koliko god citata, definicija i primera navodim, to je mlako i nedovoljno da se neko drugi zbog toga makar na tren trgne i poželi da i sam nešto nauči, promeni, uradi...
Jedino moje praktično iskustvo kroz koje prolazim, na pravi način oslikava ono o čemu bih druge nešto mogla da podučim. Jer to je jedino istina. A istini nisu potrebna nikakva dodatna pomagala. Istina lako i precizno pronalazi put do onog dela ljudskog bića u kojem se krije sav potencijal da se nešto nauči, učini, promeni. Taj deo je srce. Ne mislim na srce kao organ. Mislim na srce kao ekvivalent duši. To je ono mesto koje čini ljude ljudima. Sama ljudska suština.
Ne može srce da razume ono što nije istina. Može da prihvati ono što mu mozak naredi da prihvati. Ali ako nema istine u onome što čovek uči, srce će da se zatvori, mozgu primat prepusti i lagano da u mraku tavori. Srcu je jedino istina mila. Zato me ni ne čudi što neke stvari znam, a da ni ne znam odakle ih znam. Neko mi je nekada nešto šapnuo, u prolazu mi pažnju na nešto skrenuo i to se urezalo duboko u srce, samo zato što je bilo iskreno. Neko mi je nešto preneo iz sopstvenog iskustva, otvoreno i iskreno, a ja to niti sam morala da ponavljam, niti da učim napamet, niti da zapisujem beleške. Istina se u srce zauvek ugravira.
Zato mi je mnogo lakše da učim sada kada odavno više nisam u đačkoj klupi. I mnogo mi je lakše da predajem neka svoja znanja jer znam da je dovoljno samo da ja budem ja, da ispričam svoju priču i da pokažem svoj primer. Dugo mi je trebalo da se oslobodim i da ja budem ja. Još uvek povremeno skliznem u nekog ko nisam, malo iz navike, a malo iz preostalog straha da li će me drugi prihvatiti ako ja budem ja. Ali sve je manje tog straha i sve otvorenije sa ljudima delim svoja iskustva jer znam da će to pokrenuti njihova. Znam da će to upaliti neka mala svetla u mračnim uličicama života u koje povremeno svako od nas zaluta. I nemam iluziju da druge podučavam, ja sam tu da učim za sebe i o sebi, a drugima mogu samo da budem primer, da dam mustru sa željom da svako pronađe sebe. Mudrijeg učitelja od sebe na svetu nećemo pronaći.
Nina Martinović Armbruster
