Ninine mustre: Prašina
Ustanovila sam odavno da me najviše raduje spoznaja da sam nešto novo naučila, shvatila, ukapirala i primenila kako bih na neki način poboljšala kvalitet svog života.
To su oni momenti kada „uhvatim“ sebe, prepoznam neki zastareli obrazac ponašanja i uspem da ga promenim. Kao kad krenem u prodavnicu bez platnene torbe, pa se setim i ponesem jednu, da ne bih došla u iskušenje da uzmem najlon kesu. Ih, što budem srećna u tom trenutku! „Jedna kesa manje“, pomislim i skoro da osetim kako se planeta tome obraduje. Mahne mi travkom koja se mrdne, listom koji zapleše na svom put ka zemlji, uvek mi da neki znak zahvalnosti. Sa druge strane, prilično me frustrira što te nove obrasce ponašanja ne mogu da usvojim lako. Kao da se stalno stidljivo migolje pred onim starim, dobro ustoličenim navikama.
Sve dok imam želju da napredujem u životu, izgleda da ću stalno nešto morati da učim i da vežbam. Osim što je to jedini način da u bilo kom smislu ne zakržljam, to je i dobar put da konstantno osvežavam onaj unutrašnji osećaj radosti. Svaki napredak uključuje rušenje ili brisanje nečega staroga i mora da se iznova proverava i potvrđuje. Jednom kada detaljno obrišem prašinu u svojoj kući, to ne znači da sam je sredila zauvek. Ma kakvi! Ima da je brišem ponovo za najmanje nedelju dana. A onda ponovo i ponovo, ako želim da mi kuća bude čista. Tako je isto i sa mojim navikama. Ako hoću da se rešim neke navike koja mi više ničemu ne služi, kao što naizgled ni prašina po kući nema baš neku korisnu namenu, onda moram na njenom uklanjanju redovno da radim. Neko vreme, ta će se navika povući, delovaće kao da je sasvim nestala, ali, vremenom će, baš kao što se prašina uporno vraća na police i ta stara navika da se mic po mic vrati u moj život. Podsetiće me na nju neke uspomene, pojaviće se neki prijatelji iz prošlosti koji su u vezi sa njom, ili će onaj deo mene koji je u njoj uživao početi da tihim glasom kuka i moli da samo još jednom dopustim da utoli svoju žudnju. Svakodnevno, redovno jačanje svoje svesti je kao redovno brisanje prašine. Iako postoji milion događaja, trenutaka, razloga, izazova, kao što postoji milion trunčica prašine, ako svakoga dana svesno posmatram šta radim, kako se ponašam, zašto se tako ponašam, tih milion ometača biće prepoznato i uklonjeno sa puta ka svesnijem životu, kao milion čestica sa polica sa knjigama.
I nije to uzaludan posao. Brisanje prašine je vežbanje discipline. Ne vredi se na prašinu ljutiti, vredi je redovno brisati. Zato se i ja sve manje ljutim na one koji me u stare navike vuku, na one moje misli i ponašanja koja prepoznajem kao ometajuća ili unazađujuća. To su samo mali podsetnici, možda čak i pomoćnici, koji mi pomažu u vežbanju istrajnosti. A dok brišem prašinu, u mislima se povežem sa svakim predmetom koji dotaknem, tako jačam vezu sa svim onim što taj predmet simboliše, kao i sa ljudima koji su na slikama, ili čija je dobra želja u poklonjeni predmet utkana. Te veze jačaju moju snagu kao i svest o tome da ni prašina ni stare navike nisu tu tek tako. Sve su one potrebne, a uz redovno pretresanje i čišćenje veoma su korisne.
Nina Martinović Armbruster