НИНИНЕ МУСТРЕ Сам свој пример
Не кажем да сам баш ја неки пример. Али волим да са другима поделим оно што ме чини радосном, оно што ми помогне да се нечег доброг домогнем, па и онога што урадим па се после тога добро осећам.
Једноставно, имам неки порив да то кажем и другима, не би ли и њима било добро.
Када сам први пут чула да се најбоље учи када се други подучавају, подругљиво сам се насмејала за мене тада нелогичној тврдњи. Како ћеш некога било чему да научиш ако и сам још увек учиш? Веровала сам некада да човек мора у потпуности нешто да савлада да би другима могао да пренесе знање. Ју наопако, како то изгледа када некога учиш, а ни сам ниси сасвим све изучио?
Па лепо, данас то врло добро разумем. Једини исправан и озбиљно користан начин да другима нешто пренесем, јесте да преносим сопствено искуство. Само оно кроз шта сам и сама прошла или још боље, оно кроз шта и сама тренутно пролазим, може да на прави начин додирне некога, да га помери и покрене акцију. Колико год теорије да сам савладала, колико год цитата, дефиниција и примера наводим, то је млако и недовољно да се неко други због тога макар на трен тргне и пожели да и сам нешто научи, промени, уради...
Једино моје практично искуство кроз које пролазим, на прави начин осликава оно о чему бих друге нешто могла да подучим. Јер то је једино истина. А истини нису потребна никаква додатна помагала. Истина лако и прецизно проналази пут до оног дела људског бића у којем се крије сав потенцијал да се нешто научи, учини, промени. Тај део је срце. Не мислим на срце као орган. Мислим на срце као еквивалент души. То је оно место које чини људе људима. Сама људска суштина.
Не може срце да разуме оно што није истина. Може да прихвати оно што му мозак нареди да прихвати. Али ако нема истине у ономе што човек учи, срце ће да се затвори, мозгу примат препусти и лагано да у мраку тавори. Срцу је једино истина мила. Зато ме ни не чуди што неке ствари знам, а да ни не знам одакле их знам. Неко ми је некада нешто шапнуо, у пролазу ми пажњу на нешто скренуо и то се урезало дубоко у срце, само зато што је било искрено. Неко ми је нешто пренео из сопственог искуства, отворено и искрено, а ја то нити сам морала да понављам, нити да учим напамет, нити да записујем белешке. Истина се у срце заувек угравира.
Зато ми је много лакше да учим сада када одавно више нисам у ђачкој клупи. И много ми је лакше да предајем нека своја знања јер знам да је довољно само да ја будем ја, да испричам своју причу и да покажем свој пример. Дуго ми је требало да се ослободим и да ја будем ја. Још увек повремено склизнем у неког ко нисам, мало из навике, а мало из преосталог страха да ли ће ме други прихватити ако ја будем ја. Али све је мање тог страха и све отвореније са људима делим своја искуства јер знам да ће то покренути њихова. Знам да ће то упалити нека мала светла у мрачним уличицама живота у које повремено свако од нас залута. И немам илузију да друге подучавам, ја сам ту да учим за себе и о себи, а другима могу само да будем пример, да дам мустру са жељом да свако пронађе себе. Мудријег учитеља од себе на свету нећемо пронаћи.
Нина Мартиновић Армбрустер
