Ninine mustre: Raduj se
U razgovoru s prijateljicom, prisećam se svojih mladalačkih snova i želja. I danas u potpunosti mogu da osetim žudnju koja me je ispunjavala dok sam maštala o životu koji sam priželjkivala jednoga dana kada porastem.
Ne bih rekla da sam tačno zamišljala u kakvoj kući ću da živim, niti kako će tačno izgledati moj životni saputnik, ali tačno sam znala kako želim da se osećam, jednoga dana kada porastem.
I gle, neka od mojih maštanja već su se ostvarila. Zapravo, ostvarila su se ona maštanja koja sam zamislila, a onda duboko u sebi i osetila. Tek mnogo godina nakon što sam zvanično odrasla, dobila sam informacije o tome na koji način da sebi omogućimo da svoje želje ostvarimo. Potrebno je da ih kao ostvarene osetimo, da im se unapred radujemo. Za mnoge od svojih želja, uverena sam da sam ih upravo tako zamišljala: zatvarala bih oči i u mislima odlazila u daleki svet budućnosti. U tom bih svetu uvek bila radosna. Zamišljala sam recimo, kako dobijam diplomu nakon završenog fakulteta i kako se beskrajno tome radujem. To je bila moja redovna maštarija, moram da priznam poduži niz godina, jer sam se pri kraju studija zaposlila i toliko me je posao obuzeo, da je završetak studija potisnut u drugi plan i pretio je da se zauvek negde zaturi. Sva sreća pa sam se redovno podsećala one scene u kojoj dobijam diplomu pa je i ta mogućnost nekako opstala. A na kraju sam eto i diplomirala. I veoma sam se radovala. Dok sam u školi neke od svojih uspešnijih sastava u razredu čitala, a ponekad čak i celoj školi preko razglasa, maštala sam kako mi je to posao. Radovala sam se jer nešto govorim velikom broju ljudi i njima to prija, ili ih veseli, ili im na neki način koristi u životu kao vredna informacija. Tada nisam ni u mašti mogla da zamislim da ću jednoga dana stvarno raditi u radiju, a tek televizija, nije mi na kraj pameti padala. A evo me ipak kako baš sa TV ekrana ljudima nešto govorim i od toga što čuju, mnogi ljudi kažu da i te kako koristi imaju. I ja se radujem, beskrajno se radujem.
Što se tiče životnog saputnika, tu je situacija bila malo komplikovanija. Danas shvatam da je problem bio u tome što dugo sebi nisam definisala kako ja to zapravo želim da se osećam. Stalno sam mislila da želim da budem voljena, mažena i pažena, a zapravo tek onda kada sam osvestila da u stvari samo želim da budem radosna, tada se pojavio pravi partner sa kojim sam to i uspela. Da se radujem. Od kako otvorim oči, pa dok ne padnem u san, ja mu se radujem jer uz njega u svakom trenutku, bilo lepom ili ne, ja rastem i napredujem. A tek promeni u ljudskoj svesti što se radujem!? Skoro isto kao i ostvarenju sna o planeti na kojoj vladaju radost, ljubav i istina. Unapred me zbog toga ispunjava milina.
Nina Martinović Armbruster
