Novosadska premijera filma „Dnevnik Diane Budisavljević”

Apsolutni pobednik 66. pulskog filmskog festivala sa šest osvojenih priznanja istinita je priča o Austrijanki udatoj za lekara pravoslavne veroispovesti u Zagrebu, koja je za vreme Drugog svetskog rata sigurne smrti spasla više od 10.000 srpske dece iz NDH logora. Među njima su i Živko, Milorad, Zorka i Nada, koji se gotovo 80 godina kasnije vraćaju u logore svog detinjstva i tek tada saznaju da život duguju nepokolebljivoj snazi jedne žene.

- Ovo je priča koja nas na neki način, ne mogu reći može pomiriti, ali nas sve može približiti, rekla je Dana Budisavljević, rediteljka i autorka filma. - To je priča drugačija od onoga čemu smo inače izloženi i što smo učili, velika snaga filma je njena istinitost.

Diana je vodila detaljnu kartoteku dečijih sudbina, koju će joj nakon rata oduzeti nepovratno komunistička vlast 1945. kada njeno germansko i građansko poreklo postaju nepoželjni. Zahvaljujući Dianinom dnevniku, koji je nakon njene smrti pronašla unuka, rasvetljena je herojska uloga žene uverene da njen život nije vredniji od života nedužno progonjenih.

Dana Budisavnjević je pripremala ovaj svoj dugometražni prvenac deset godina, od toga su tri bile posvećene istraživanjima. U intervjuima kaže da je beskrajni napor uložila da film odmakne od dnevnopolitičkog diskursa insistirajući da ovu priču o Diani prikaže kao beskrajno humanu, ali nije u pitanju bila samo jedna žena, nego cela mreža njenih saradnika i porodica iz svih slojeva koje su udomljavale tu decu. Po njoj žene nedostaju u našoj istoriji u kojoj učimo samo o velikim vojskovođama.

- O istoriji se često laže... Ova priča je pre svega humana i govori o strašnom periodu NDH i rasnim zakonima i posledicama zakona da se legalno možete rešavati velikog dela svog stanovništva, Srba, Jevreja, Roma, stavljati ih u logore, razdvajati majke od dece… Da bi se ispričala priča Diane Budisavljević, ona s jedne strane jasno dokazuje prirodu režima NDH, ali ona i organizuje veliku građansku akciji i mnoge porodice udomljuju spasenu decu iz logora Gradiška, a s krajem rata, kad se misli da će biti bolje, komunističke vlasti oduzimaju njenu kartoteku i mnoga deca gube identitet”, navodi rediteljka i objašnjava kako je trebalo naći sve o Diani, njenim saradnicima o kojima se ništa nije znalo, zatim spasenu decu i arhivske snimke i dokumente koji to sve mogu da podrže.

Jedna od najvažnijih pitanja u stvaranju ovog filma za rediteljku je, kako kaže, bilo da bude istorijski precizan i tačan.

- Dirnuti u takvu priču imajući u vidu gde živimo, lako je moglo pretvoriti u dnevno političku, gde će Srbi tvrditi da je to dokaz da su Hrvati genocidan narod, a Hrvati da su ustaše spasavale decu... to su dva ekstremna pola toga, pogotovo što se tiče i nekih velikih tabua poput nadbiskupa Stepinca, a sve se temelji na stradanju dece. To je toliko osetljivo i toliko bi bilo nepravedno i prema deci i Diani ući u to ofrlje, tek da bi se napravio kao film”, kazala je rediteljka navodeći da je osećala veliku odgovornost prema Diani da je tačno prenese i da niko ne može reći posle - to je samo film, to nas ne zanima.

U naslovnoj ulozi je Alma Prica, dok su ostale uloge poverene Igoru Samoboru, Mirjani Karanović, Tihomiru Staniću, Krešimiru Mikiću i drugima. 

N. P.