Новосадска премијера филма „Дневник Диане Будисављевић”

Апсолутни победник 66. пулског филмског фестивала са шест освојених признања истинита је прича о Аустријанки удатој за лекара православне вероисповести у Загребу, која је за време Другог светског рата сигурне смрти спасла више од 10.000 српске деце из НДХ логора. Међу њима су и Живко, Милорад, Зорка и Нада, који се готово 80 година касније враћају у логоре свог детињства и тек тада сазнају да живот дугују непоколебљивој снази једне жене.

- Ово је прича која нас на неки начин, не могу рећи може помирити, али нас све може приближити, рекла је Дана Будисављевић, редитељка и ауторка филма. - То је прича другачија од онога чему смо иначе изложени и што смо учили, велика снага филма је њена истинитост.

Диана је водила детаљну картотеку дечијих судбина, коју ће јој након рата одузети неповратно комунистичка власт 1945. када њено германско и грађанско порекло постају непожељни. Захваљујући Дианином дневнику, који је након њене смрти пронашла унука, расветљена је херојска улога жене уверене да њен живот није вреднији од живота недужно прогоњених.

Дана Будисавњевић је припремала овај свој дугометражни првенац десет година, од тога су три биле посвећене истраживањима. У интервјуима каже да је бескрајни напор уложила да филм одмакне од дневнополитичког дискурса инсистирајући да ову причу о Диани прикаже као бескрајно хуману, али није у питању била само једна жена, него цела мрежа њених сарадника и породица из свих слојева које су удомљавале ту децу. По њој жене недостају у нашој историји у којој учимо само о великим војсковођама.

- О историји се често лаже... Ова прича је пре свега хумана и говори о страшном периоду НДХ и расним законима и последицама закона да се легално можете решавати великог дела свог становништва, Срба, Јевреја, Рома, стављати их у логоре, раздвајати мајке од деце… Да би се испричала прича Диане Будисављевић, она с једне стране јасно доказује природу режима НДХ, али она и организује велику грађанску акцији и многе породице удомљују спасену децу из логора Градишка, а с крајем рата, кад се мисли да ће бити боље, комунистичке власти одузимају њену картотеку и многа деца губе идентитет”, наводи редитељка и објашњава како је требало наћи све о Диани, њеним сарадницима о којима се ништа није знало, затим спасену децу и архивске снимке и документе који то све могу да подрже.

Једна од најважнијих питања у стварању овог филма за редитељку је, како каже, било да буде историјски прецизан и тачан.

- Дирнути у такву причу имајући у виду где живимо, лако је могло претворити у дневно политичку, где ће Срби тврдити да је то доказ да су Хрвати геноцидан народ, а Хрвати да су усташе спасавале децу... то су два екстремна пола тога, поготово што се тиче и неких великих табуа попут надбискупа Степинца, а све се темељи на страдању деце. То је толико осетљиво и толико би било неправедно и према деци и Диани ући у то офрље, тек да би се направио као филм”, казала је редитељка наводећи да је осећала велику одговорност према Диани да је тачно пренесе и да нико не може рећи после - то је само филм, то нас не занима.

У насловној улози је Алма Прица, док су остале улоге поверене Игору Самобору, Мирјани Карановић, Тихомиру Станићу, Крешимиру Микићу и другима. 

Н. П.