PRIČA IZ UGLA UMETNIKA  Kulturološki mostovi Japana i Srbije

Zato japanofilija nije neka preterano ekscentrična pojava. Ali, oduševljenje Japanaca Srbijom, koje sam nedavno doživela u Zemlji izlazećeg Sunca, učinilo mi se neobičnim.

U Tokio sam, u želji da otkrijemo na koji način Japanci, u vremenu digitalne kulture, doživljavaju dom, stigla sa suprugom, vizuelnim umetnikom Draganom Vojvodićem, zahvaljujući organizaciji EU Japan Fest iz Tokija i Fondaciji Novi Sad 2021, drugog meseca nove ere poznate pod imenom, lepa harmonija budući da je princ Naruhito 1. maja 2019. postao 126. vladar Japana.

Tako smo saznali da u Japanu postoji više od 10 miliona napuštenih, akija kuća. Suočeni sa opasnostima od cunamija i zemljotresa, japanska domaćinstva imaju pripremljenu konzerviranu hranu, flaširanu vodu i lekove. Milion mladih ljudi pati od ekstremnog oblika socijalne fobije, po imenu hikikomori – žive izolovano, izbegavaju kontakt čak i sa najbližim članovima porodice. Zato nam je bilo izuzetno značajno što je 30-ak Japanaca: slem-pesnika, performera, glumaca, fotografa i zaljubljenika u Srbiju, pristalo da nam pomogne u projektu. Među njima su bili anonimni Japanci, ali i umetnici koje tokom jeseni očekujemo u umetničkoj rezidenciji u Novom Sadu.

Zahvaljujući navedenom istraživanju, bili smo gosti Mori umetničkog muzeja smeštenog na 52. spratu oblakodera u četvrti Ropongi, Muzeja savremene umetnosti Tokija (MOT) i Muzeja eksentrične Jajoi Kusame, koja uprkos tome što decenijama živi u duševnoj bolnici u svojoj 90. godini i dalje svakodnevno stvara dela sa motivima tufni i mreža. Penjali smo se na planinu Fudži, vozom bez vozača posetili Odaibu nastalu zasipanjem zemlje i sabijanjem smeća i veštačko ostrvo Umihotaru do kojeg smo stigli tunelom pod vodom. „Kao metak brzim”, šinkansen vozovima, iz Tokija smo putovali za Kjoto i Hirošimu.

U Tokiju smo sreli Kaori Jošidu, Japanku, zahvaljujući kojoj su naši sugrađani, u nekoliko navrata, poslednji put proteklog vikenda, imali priliku da čuju kako zvuči tradicionalni japanski instrument, šamisen i kakvog je ukusa okonomijaki tzv. japanska slana palačinka, kao i mača zeleni čaj, od kojeg Japanci prave istoimene kolače. Kaori je Srbiju otkrila učeći engleski preko skajpa. Kako su njeni predavači, uglavnom Novosađani, bili „otvoreni, ljubazni i dragi ljudi”, zainteresovala se za kulturu iz koje potiču. Ona nas je upoznala sa svojom profesorkom srpskog jezika, Almom Halilović Okajima i Japancima po imenu Osamu, Mićiko, Joko i Joši sa kojima uči naš jezik. Oni su zaljubljenici u Beograd, ali i u Hrvatsko primorje i grupu 2Cellos, u burek i punjene paprike, koje su zahvaljujući svojoj profesorki imali priliku da probaju. Sa njima u grupi je i Kadoka Hiroko koja srpski uči zbog sina, Tara, koji u Beogradu studira etnologiju, svira narodne duvačke instrumente, gajde i frulu.

Alma Halilović Okajima, u Ministarstvu inostranih poslova budućim japanskim diplomatama drži kurs srpskog i hrvatskog jezika. Nakon što je studije upisala u Beogradu, nastavila ih je u Pekingu. Tamo se zaljubila u Japanca, Tara, sa kojim se preselila u Tokio gde im se rodio sin, koji govori naš jezik, kao i suprug budući da su nekoliko godina živeli u Beogradu. „Taro je naučio naš jezik, peva naše pesme, razume viceve”, kaže Alma, prisećajući se druženja sa Jadrankom Stojaković, te kako su Japanci uživali u njenoj muzici.

Moja poseta Kjotu je bila prilika da sretnem Marka. Bivšeg đaka Karlovačke gimnazije, koji u Novom Sadu završava komparativnu književnost, ali budući da ne nalazi posao u struci, zahvaljujući onlajn platformi za učenje jezika, počinje strancima da predaje engleski. Istim poslom Marko Gazibarić se bavi i danas. Ali to čini u Kjotu, budući da se oženio sa Ajumi, Japankom, koju je upoznao zahvaljujući nastavi preko interneta. Marko, kojem „najviše nedostaju porodica, prijatelji i naše pekare” govori da mu se u Japanu „dopada život, jer − radi se naporno, ali se rad i nagrađuje”, ali i da jedva čeka da ponovo poseti Srbiju.

Srpskog japanologa, Ilju Musulina, koji već 20 godina živi i radi u Tokiju, nisam imala priliku da upoznam. Ali sam, po povratku u Novi Sad, po preporuci Alme Okajime, nabavila njegovu Knjigu o Japanu, nedavno objavljenu u Srbiji. Ovi u osnovi imagološki eseji svedoče o hijerarhiji, etikeciji i ceremonijalnosti u japanskom društvu, o društvenoj funkciji alkohola, „zamenicima” u vožnji, o profesionalnim „rastavljačima”, tele-egzistenciji, terapeutskoj ulozi kafića sa životinjama, o kamikazama, samoubistvu, doživotnom radu kao važnoj društvenoj vrednosti, ali i i tradicionalnim idealima pristojnosti i nenametljivosti koji nama danas, na žalost, zvuče kao daleka prošlost.

Ljiljana Maletin Vojvodić