PUTOPIS IZ INDIJE Jedni voze „lamborgini”, drugi slona

Previše poštujem životinje. Indijski ne postoji. U državi su zvanična 22 jezika, najrasprostranjeniji hindu, telugu, bengalski i naravno engleski, pride 780 dijalekata. A da imam para kažu samo nezadovoljni svojim životom, koji konstantno osećaju potrebu da se porede s drugima.

Ali, da krenem od početka. Pre oko godinu dobio sam ponudu američke kompanije „Elektronik arts”, tačnije njihovog indijskog studija „Slingšot”. U početku nisam verovao da ću ispuniti očekivanja globalne firme kakva je EA, ali sam se, ipak, upustio u pregovore. Posle više meseci razgovora, testova i „Skajp“ poziva, stiže zvanična ponuda. Ko ne pokuša, neće ni uspeti. Inače, Indija je meni bila potpuna nepoznanica. Znao sam da obožavaju kriket, a filmovi im traju prosečno četiri sata. Toliko. Savetovao sam se s porodicom i prijateljima. Pošto nisam imao šta bi me konkretno vezivalo za Novi Sad, pre svega stalnu devojku, spakovao sam kofere i leteo gotovo 8.000 kilometara do Hajderabada i studija EA.

Čim smo aterirali, prvo primetim smog jer nisam video dalje od desetak metara. (U Nju Delhiju je, kažu, još gore.) To je veliki problem  Indije, kojeg su ljudi svesni i pokušavaju ga rešiti, doduše minimalnim naporom. I količina ljudi može da zastraši. Na izlazu aerodroma su me saletali sa svih strana i nudili prevoz. Pošto nisam naučio hindu ili telugu, našao sam ljubaznog gospodina koji je poznavao engleski. Uz nešto poznatih reči i gestikulacije, stigoh u hotel koji mi je firma rezervisala.

Indijski saobraćaj je nešto što svako treba da iskusi bar jednom u životu. Dok je taksista lomio kroz neverovatnu gužvu, strahovao sam da će se svakog časa zakucati u vozilo ispred ili pored nas. Ne postoje pravila, ni pešački prelazi. Semafori su retki ili ih nema i svi konstantno trube. U traci za tri vozila, često je 12 do 14 automobila, rikši i motora koji srljaju, stisnuti kao sardine. Ali, čudno, nema nervoze. U Srbiji bi bilo najnormalnije da svako svakog psuje što mu je presekao put ili se ubacio ispred. No, uprkos haosu, ovde ljudi voze opušteno i bez ikakve zajedljivosti. Verovatno jer veruju u reinkarnaciju pa i ako se nešto desi, znaju da će se vratiti uskoro na ovaj svet kao leptir ili neka druga fauna.

Nisam mnogo religiozan, ali sam naučio da cenim hinduizam. Imaju milion bogova i čini se da je cela vera podređena životinjama i prirodi. Ganeša je vrhovni bog, ali svaka porodica ima svog. Posebno lepa stvar je puja. Običaj da se kaže molitva za bilo šta u životu što se dogodi, treba ili može da se dogodi. Ljudi se pomole, zahvale svojim bogovima što su tu i nastavljaju život. Hindusi su većina u Hajderabadu, drugi su po brojnosti muslimani, a ima i nekoliko procenata hrišćana.

U hotelu me je kompletno osoblje dočekalo uz osmehe i odvelo do sobe. To je najveća prednost Indije, koje manjka ne samo kod nas već i u drugim državama, gde sam bio. Na poslu, moj šef, kog sam upoznao preko „Skajpa“, učinio je sve da se osećam kao kod kuće. Upoznao me je s ekipom u kojoj ću raditi i svi su bili prijateljski nastrojeni, željni da mi pokažu prosečan radni dan. Pomogli su mi da otvorim bankovni račun, uzmem indijski broj i sredim papire. Bez njihove pomoći gubio bih se kao vaj-faj signal. Pomislih, tako je svuda prvih dana, onda će početi da te jašu.

Naviknut da mi nadređeni stalno vise nad glavom, a šta god uradio nije dobro, posle godinu sam utvrdio da ovde nije tako. Pre svega, ljudi veruju u kreativni rad kojim se bavim kao narativni dizajner, odnosno vodim tim ljudi koji pišu priče za video-igre. Ko ne razume, samo kažem da mi je posao programiranje. To svi kod nas razumeju. Atmosfera na poslu opuštena, ali rokovi postoje i moraju se poštovati, kao i u svakom poslu. Pogotovo jer nadređeni, tj. menadžeri veruju podređenima i dopuštaju da sami organizuju svoje vreme. Uprkos potpunoj slobodi, bar ovde, postižu se najbolji rezultati. Jednostavno, ljudi se dogovore da dođu vikendom i ostanu celu noć, ne jer je neko zahtevao, već jer im je tako lakše.

Kastinski sistem zvanično ne postoji više u Indiji, ali se i te kako oseti. Kvart u kojem je moja firma je ispunjen neboderima, elitnim hotelima i parkovima, ali samo tri ulice niže se vidi šupa ispred koje po prašini trče klinci bosih nogu, vijajući piliće. Krave šetaju slobodno, a ljudi pale vatru na ulici da spreme obrok.

U gradu nema mnogo toga da se vidi, istina, pošto ima deset miliona stanovnika, nisam stigao baš sve da obiđem. Jesam Čarminar, u drevnom delu, gde je i jedna od najstarijih džamija Indije. Tu je i najveći filmski studio na svetu, iako mislim da se Željko Mitrović ne bi složio s tim. Ima još nekoliko tvrđava i parkova, ali to je otprilike to. Mnogo je smeća na ulici i sve deluje prljavo u većem delu grada van haj-tek kompleksa. Proradio je i metro, ali se još nisam usudio da se njime vozim, videvši čoveka kako visi sa strane autobusa tokom vožnje.

Hajderabad, kao i cela Indija, prepun je kontrasta. Od prebogatih kompleksa i vila do najgrđe sirotinje koje žive u šatorima. Uobičajeno je da novi „lamborgini“ prođe ulicom straćara oko kojih gori vatre. Ili da se cela četvoročlana porodicu vozi na jednom motoru.

Možda začuđujuće, ali Indija je tehnološki mnogo naprednija od nas. Gotovo niko ne nosi keš. Sve se može platiti telefonom. Čak i najneuredniji štand ima svoj LJR kod koji se skenira i plati na licu mesta. I preko interneta sve je dostupno, kao i onlajn dostava namirnica, te naručivanje svega, od hrane do pranja veša. Nekako sve funkcioniše.

Fascinira me i što nema zajedljivosti i mržnje između ljudi. Nije kao kod nas. Taj što vozi „lamborgini“ nikad neće prebacivati onom u straćari da ne radi ništa, niti će taj siromašak mrzeti vozača „besnih“ kola i misliti da je verovatno član neke stranke, kao u rodnoj mi zemlji. Jednostavno, ljudi žive svoj život i ne gledaju u tuđe dvorište. Bilo kako bilo, Indijaca je 1.366.297.561 i uskoro će, ako već nisu, prestići Kineze. Uz to, zvanično, imaju manje od jednog procenta nezaposlenih mlađih od 30 godina. Svi nešto i svašta rade i ne krive druge da nema posla.

        Miloš Doroški