Putopis iz Pekinga (2): Nije to više ona Kina kojom su vladali biciklisti

Jutro se pojavljuje ispred pekinškog aerodroma koji je nalik na ogromnu školjku. U cik zore stigao sam u drugu civilizaciju, jer gde god se micah po Mediteranu i Evropi, sve to beše u osnovi grčko-rimski stil, ne u rvanju, naravno. Čak i Turska, sa svojom velikom kulturom i književnošću, mora se prepoznati kao izdanak Rima i Grčke. O nama na Balkanu da i ne govorimo. Ovo je nešto drugo. Samosvojni izdanak ideje društva.

Peking. Dvadeset miliona sudbina se obrće u ovom poletnom prostoru, određenom i označenom danas smelom, intenzivnom, futurističkom arhitekturom i povremenim žestokim zagađenjem vazduha. Vozeći se u rano jutro kroz ovu, istinsku mega-metropolu, kroz šumu umereno visokih i sasvim raznobojnih nebodera, ne mogu da se ne upitam, kao i uvek kada ih gledam u takvoj koncentraciji, da li u njima iko živi. Iz daljine, sa autostrade budućnosti, kao da nema ni jednog znaka života. A varam se, iza svega vidljivog, huji pritajeni vulkan. Ma zašto pritajeni, u pitanju je zemlja zmaj.

Na ultramodernom aerodromu ste mogli već videti, pored najnovijih digitalnih čudesa za različite nivoe identifikacije, i da, za razliku od nekih nama bliskih zemalja, ovde službena lica reaguju veoma pozitivno na pomen da ste iz Srbije. Lepo. I prijatno. A što se taksija tiče, u ovom gradu vlada “hjundai”. Za razliku od naših balkanskih zemalja, gde na ulicama vlada otpad automobila iz Evrope, ovde se voze nova kola. U ogromnim količinama i veličinama. Nije to više ona Kina u kojoj su vladali biciklisti.

U hotel stižem rano, pre šest, sve računajući da ću onih šest sati koje sam izgubio leteći uz vreme, na istok, nadoknaditi prepodnevnim spavanjem, kad mi na recepciji ljubazno saopštiše da ne mogu pre deset u sobu. Šta da radim? Idite na bazen. Upravo se otvorio. Znao sam da ima neka mala sitna kazna za onu biznis klasu. No, ni jutarnje plivanje, umesto spavanja, u bazenu hotela Svisotel u Pekingu, nije baš najgora stvar koja vam se može desiti.

Sastanak je već oko podne, tu su svi predviđeni, pored Rebeke i Klaudije, i Piter iz Njujorka, Kejt iz Melburna, Elena iz Meksika, Dijana iz Barselone, Šarlota iz Pariza, Veda iz Yakarte i Ornit iz Tel Aviva. Svi orni i spremni da se sretnemo sa kineskim urednicima i agentima, da upoznamo kinesko izdavaštvo i da im pokažemo svoj rad. Da napravimo po koji most do nekog posla. Ili do nekog novog smisla. Glavni domaćini su nam Erik i Lirong, a tu su i, uverićemo se ovih dana, svakodnevni dobri duhovi, Jaja, Li, Nensi, Julieta.

Erik nam objasnjava čitavu paletu izgovora kineskih suglasnika. Pet godina mu je trebalo da se usudi samo da ih izgovara. Petnaest godina je živeo u Kini i danas je jedan od najboljih prevodilaca na engleski. Erik je iz Sijetla, i u ime Kine on je domaćin jednog ovakvog promotivnog skupa. Hm, možemo li mi zamisliti da stranac strancima predstavlja našu kulturu… Baš kao Vlada što u Bostonu predaje američku istoriju Amerikancima. Takav luksuz očito samo veliki mogu da si priušte.

Posle sastanka u knjižari-cvećari-kafeu, u kojem, uzred, vladaju moja omiljena belgijska piva, plus škotski brudog, vozikamo se metroom do Tjenanmena, Trga nebeskog mira. Da odmah vidimo taj artefakt, najveći svetski trg, pa da krenemo da se bavimo ljudima. Ovde su, to je više no očito, ulice istovremeno i najduže i najuže, šire no igde, a isto važi i za trgove. Pogotovo za ovaj koji te vodi do više od osam hiljada soba Zabranjenog grada. Uvek sam osećao da je svet mnogo bliži kada ga ne gledaš iz taksija. Šetnja bi bila verovatno bolja, no ovdašnje relacije su ustvari giga-i-tera relacije. Peking se ne da prehodati, ni lako, ni brzo. Ma, nikako.

Koračati Tjenanmenom, izgleda kao zaputiti se u beskraj, pa mi to nismo ni pokušali, odmah smo krenuli ka Tihausu Lao Še, gde nas je pored uvek začudne i uvek drugačije kineske hrane čekalo i Kinesko pozorište senki. Skoro dve hiljade godina ove prefinjene i ljupke slike na platnu kao da su čekale da nam osvetle dubinu istine o prolaznosti ovoga sveta. Sve uz laku hranu pekinške kuhinje, jer u Kini nema kineske hrane u našem smislu poimanja, u pitanju su sasvim različite kuhinje, sečuanska, honkoška, pekinška…, i uz priče o čaju sa Jaja i Lijem. I priče o čaju u Kini imaju drugačiji okvir i kontekst od onoga koji se u Evropi podrazumeva, čak i među dokazanim znalcima. Kao da dobijete još koju perspektivu za koju niste imali pojma da postoji.

Navike su čudo. Sprovodite ih gde god da ste, ako možete. Mi sledimo moju naviku, pa posle idemo u hipsterski bar Peking A sa kraft pivima, isti je novosadski Toster, i šta tu reći do ponoviti da je globalizacija ne uzela maha, nego podivljala… Pijemo Flaying fist ipu, Leteću gozbu, dakle, sasvim kinesko i tačno ime za pivo, pa Mandarinsku ipu, sve lokalna zanatska piva. Kao u Novom Sadu, Beogradu, Beču, Njujorku i bilo gde drugde.

Ulice su pune i oko ponoći, a kada se vraćate kući peške, čak i u ovom zagađenom gradu, po kome neki ljudi pored vas šetaju s maskama, možete ponegde, na nekom od trgova, sresti neke druge ljude kojima ni takav vazduh ne smeta da zaplešu na ulici, poput onih što plešu tango u ulici Florida u Buenos Airesu.

Ma, život je čudo.

Nenad Šaponja