Tema „Dnevnika“ Đura Bindas inicijator osnivanja Rusinskog narodnog prosvetnog društva

Na Velikoj narodnoj skupštini u Novom Sadu 25. novembra 1918. Rusine, kojih je u to vreme bilo oko 12.000, predstavljao je 21 delegat. Nova država je cenila ulogu Rusina u radu Velike narodne skupštine i podržala razvoj njihovog nacionalnog i kulturnog života u novoj državi.

Po kazivanju književnika i publiciste Đure Laćaka, kod Rusina je grkokatolički sveštenik Đura Bindas najznačajnija i najzaslužnija ličnost u pripremanju osnivačke skupštine Rusinskog narodnog prosvetnog društva, najznačajnije rusinske kulturno-prosvetne asocijacije imeđu dva svetska rata.

Bindas je rođen u Ruskom Krsturu 23. marta 1877. godine u seljačkoj porodici. Osnovnu školu je završio u svom rodnom selu i u Vinkovcima, a gimnaziju u Vinkovcima i Zagrebu, gde je maturirao 1896. godine. Bogosloviju je završio u Užgorodu (današnja Ukrajina) između 1896. i 1900. godine. Za sveštenika je bio rukopoložen u velikom postu 1901. godine i postavljen za administratora grkokatoličke parohije u Sošicama (Žumberak), gde je proveo šest meseci. Nakon toga je imenovan za kapelana u Ruskom Krsturu, gde je službovao i kao kateheta 11 godina. Za paroha u Đurđevu imenovan je 29. avgusta 1912. godine, potom u Kucuri 1. maja 1923. Iz Kucure je 25. avgusta 1933. premešten u Stari Vrbas, gde je kao paroh ostao do kraja života 21. januara 1950. godine. Tamo je i sahranjen 24. januara.

Laćak, pozivajući se na pisanje krsturskog učitelja i sekretara Rusinskog narodnog prosvetnog društva Mihajla Kovača, urednika časopisa za decu „Naša zahradka” i stalnog saradnika nedeljnog lista „Ruski novini”, kaže da je Bindas kao kapelan u Ruskom Krsturu izdejstvovao kod crkve stipendije za školovanje rusinskih đaka u Sjemeništu, ustanovi za odgoj i formaciju svešteničkih kandidata zagrebačke nadbiskupije, u iznosu od 12.000 kruna godišnje.

– Za njegovo vreme ponovljena je i uređena krsturska crkva, izgrađena je kapelanija i osnovano drugo kapelansko mesto, „Vodica” je prevedena na crkvenu opštinu – kaže Laćak. – Nakon što je Bindas premešten u Đurđevo, tamo je popravio crkvu, i odmah pored crkve je kupio dva placa. Jedan za pojca – poklisara, a drugi za Narodni dom. U daljim aktivnostima sprečio ga je Prvi svetski rat. Po njegovom završetku, po navodima Mihajla Kovača, na Bindasovu inicijativu, njegovim neumornim radom i požrtvovnošću osnovano je Rusinsko narodno prosvetno društvo „koje, kako vidimo, i danas živi, napreduje i razvija se, u korist celog našeg naroda”, naveo je Kovač u Rusinskom kalendaru za 1941. godinu, povodom 40. godišnjice sveštenstva Đure Bindasa.

Na Bindasa je veliki uticaj imao poznati ukrajinski naučnik Volodimir Hnaćuk, koji je tokom leta 1897. godine boravio u našim krajevima u naučnoj ekspediciji. Bindas je tada bio student bogoslovije u Užgorodu.  

– Nemamo konkretne dokaze, ali s velikom verodostojnošću možemo pretpostaviti da su se Bindas i Hnaćuk sreli u Krsturu. Hnaćuk je tada imao 26 godina, a Bindas 20. Od tog vremena je počelo njihova prepiska. Nema sumnje da je Bindas kroz tu prepisku po završetku studija dobio podsticaj za svoju aktivnost na kulturnom preporodu svog naroda – smatra Laćak.

Važna uloga Rusina na Velikoj narodnoj skupštini

Na Velikoj narodnoj skupštini u Novom Sadu 25. novembra 1918. godine Rusine, kojih je u to vreme bilo oko 12.000, predstavljao je 21 delegat. Nova država je cenila ulogu Rusina u radu Velike narodne skupštine i podržala razvoj njihovog nacionalnog i kulturnog života u novoj državi. Jedan od predsedavajućih je bio Jovan Hranilović.

Hnaćuk je tokom svog boravka u našim krajevima zapazio intenzivnu mađarizaciju rusinskog življa, naročito posle ukidanja konfesionalne škole u Ruskom Krsturu, što se najviše odrazilo na otupljivanje nacionalne svesti kod Rusina od kraja 19. veka nadalje do 1918. godine. Hnaćuk je tada napisao u svojoj studiji „Rusinska naselja u Bačkoj”:

„Kako se Rusini u Bačkoj mađarizuju, tako u Sremu postaju Hrvati: moraju se povinovati mesnim hrvatskim zakonima i slati svoju decu u hrvatske škole. Razume se, pre će Rusin da nauči hrvatski nego mađarski; zato što se tiče odnarođivanja, u Slavoniji je veća opasnost za rusinske naseljenike nego u Ugarskoj. Ako se sadašnje stanje u Bačkoj i Sremu ne promeni i ostane i ubuduće takvo kakvo je sada, naše Rusine tamo očekuje neminovna smrt. Njihovo drugo pokolenje se neće zvati Rusini, već Hrvati ili Mađari...” i predložio: „Ima samo jedan savet kako se ovo ne bi dozvolilo: naši Rusini (mislio je na Rusine u Galiciji) konačno moraju da se pobrinu da odneguju intelektualce Ugarskih Rusina koji bi se kasnije vratili u rodni kraj i postali mu predvodnici. Nekolicina dobrih intelektualaca bi uspela tamo da učini potpuni preokret u pitanju narodnog preporoda”.

– Bindasu je verovatno bilo poznato Hnaćukovo viđenje rešenja tog problema i imalo uticaja na njegovo opredeljenje za dalju aktivnost na planu nacionalnog preporoda, naročito u Bačkoj i Sremu – napominje Laćak.

Bindasova društvena aktivnost najviše je došla do izražaja u Đurđevu. Već u oktobru 1913. godine iz Đurđeva je poslao cirkularno pismo-apel, uz potpis dr Mihala Hajnala „advokatskog kandidata” iz Kule, bačvansko-sremskoj rusinskoj inteligenciji. U tom pismu ih je pozvao da se izjasne o potrebi izdavanja novina za Rusine u Bačkoj i Sremu. Bindas je tvrdio da su takve novine potrebne i da bi već 300 pretplatnika bilo dovoljno da se podmire troškovi njihovog štampanja. Za urednika je predložio dr Mihala Hajnala. Nažalost, Bindasovu akciju prekinuo je Prvi svetski rat. 

Po Laćakovom kazivanju, ohrabren opštom klimom u okruženju koja je nastala posle potpisivanja primirja u Prvom svetskom ratu i stvaranja nove slovenske države na Balkanu, Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, a inspirisan podrškom Volodimira Hnaćuka i verujući u podršku svojih istomišljenika, krsturskog paroha o. Mihajla Mudrog, i kasnijeg križevačkog vladike dr Dionizija Njaradija i drugih intelektualaca, Bindas je 13. decembra 1918. godine ponovo napisao cirkularno pismo bačko-sremskoj rusinskoj inteligenciji. U tim pismima poziva rusinske intelektualce, a naročito sveštenike, na jedinstvo u prosvećivanju rusinskog naroda. U pismu je pominjao udžbenike za školsku decu, kalendar za 1919. godinu.

Među prvima odgovor na Bindasovo pismo, uz podršku, poslao je vladika dr Dionizije Njaradi. Drugi je odgovorio krsturski upravitelj škole učitelj Mihail Polivka, a treći se odazvao kucurski pojcoučitelj Emilijan Gubaš. On je pismo napisao na karpatoruskom jeziku, tzv. jazičiju, kojim su se služili ruski intelektualci na području Ugarske. Iz Gubašovog pisma se može naslutiti buduća rusinska prosvetna organizacija, čija se osnivačka skupština očekivala.

Interes južnih Rusina

„Srce mi od radosti treperi kad stupam na ovo mesto da vas, sestre i braćo, sakupljene iz svih naših rusinskih krajeva, pozdravim na prvoj našoj narodnoj rusinskoj skupštini”, rekao je tom prilikom Bindas.

On je za predsedavajućeg predložio Jovana Hranilovića, a bio je i prvi referent i podneo referat koji nosi naslov „O potrebi Rusinskog prosvetnog društva za bačvansko-sremske Rusine”, na osnovu kojeg je doneta odluka o osnivanju Rusinskog narodnog prosvetnog društva, „kojemu će cilj biti: sačuvati narodni karakter Rusina i razvijati i rasprostirati rusinsku narodnu prosvetu i u kulturnim pitanjima svugde zastupati interes južnih Rusina”.

Međutim, u početku nije postignuta saglasnost o tome na kakvom jeziku izdavati publikacije. Bilo je predloga da to bude galicijanski ili karpatoruski. Jedino su Krsturci prihvatili Bindasov predlog da to bude jezik kojim govore bačko-sremski Rusini. To je verovatno bio i glavni razlog što se vreme održavanja osnivačke skupštine odužilo. Bindas se počeo pribojavati da se cela stvar može izjaloviti. Zato je u martu 1919. godine poslao novo cirkularno pismo, u kojem je pozvao risinsku inteligenciju na „Narodnu rusinsku prosvetnu organizacionu skupštinu u Novi Sad, i to na dan 14. maja (sreda) tek. godine”.

Ipak, osnivačka skupština nije održana najavljenog 14. maja. u sredu 1919. godine, mada je Jovan Hranilović, kao vrlo ugledna ličnost u gradu, izdejstvovao dozvolu vlasti. Po svemu sudeći, glavni razlog je bio u slabim saobraćajnim vezama. Računalo se na vozove, ali je putnički saobraćaj bio obustavljen. Uz to, delegatima iz Srema je još bila potrebna zvanična propusnica, i to s „fotografijom!”

Tako je osnivačka skupština rusinske prosvetne organizacije održana 2. jula 1919. godine u Novom Sadu, u Svečanoj sali novosadskog Magistrata – današnjoj Gradskoj kući. Čast da je otvori i pozdravi prisutne, pripala je Đuri Bindasu.

Za prvog predsednika izabran je ruskokrsturski paroh Mihajlo Mudri, dok se Bindas zadovoljio funkcijom prvog potpredsednika. Kada je 1936. godine Mudri umro, iz moralnih razloga Bindas je bio primoran na to da ipak prihvati funkciju predsednika. Njemu je pripala i neprijatna dužnost da 1941. godine faktički ugasi delatnost Rusinskog narodnog prosvetnog saveta, pripojivši ga Organizaciji grkokatoličke omladine koja je imala sedište u Ungvaru (Užgorodu) i bila je formalno lojalna mađarskim okupatorskim vlastima. Na taj način je uspeo da sačuva stečenu rusinsku narodnu imovinu, koju su Rusini s tolikim požrtvovanjem sakupili i utemeljili.

Eržebet Marjanov

Projekat „Tolerancija i raznolikost udružene u zajednički život Vojvodine” realizuje „Dnevnik”  uz podršku Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i verske zajednice.