Maturanti somborske Poljoprivredne škole iz 1963. okupili se u Kanjiži

Na 30. godišnjicu su se dogovorili i od 1994. drže se tradicije.

Uvek je neko drugi domaćin u mestu gde živi i podrazumeva se da snosi troškove druženja. Okupljali su se u Bezdanu, Crvenki, Somboru, Horgošu... no, vreme neumitno prolazi i generacija se osipa pa je kod Jagode Tomin (devojačko Predojević) došlo šest ispisnika iz razreda.

– Svako u porodici ima i problema, ali jedva čekamo da doživimo poslednju subotu maja pa se opet skupimo – priča nekada drugarica Predojević. – U razredu nas je bilo 29, ali se, nažalost, 14 upokojilo. Nekoliko bolesnih stvarno ne mogu doći, ima onih koji jednostvno nisu zainteresovani, ali većina nas neguje prijateljske, pa i porodične odnose. Tako sam pozvala na susret Deju Bojić iz Kule, suprugu našeg drugara iz razreda koji je naprasno preminuo 2014. Drago mi je što je došla, jer njen muž nam je bio kao najrođeniji. Zvali smo i udovicu Ljubomira Krstina iz Horgoša, ali pre tri dana saznam da je umrla. Njih smo, kao i Bojiće, često posećivali. 

Pamti da je njihova generacija funkcionisala kao velika porodica.

– Živelo je u internatu nas 120 mladića i 25 devojaka, koji su doslovno po ceo dan bili zajedno od doručka do odlaska na spavanje. U trpezariji znali smo postaviti stolove za ručavanje kao u rođenoj kući, pa i više od toga. Za četiri godine nikakvih problema nije bilo, nijedne tuče ili svađe. Bilo nas je Srba, Crnogoraca, Rusina, Slovaka, Mađara, Hrvata i drugih, ali tad se za naciju nije pitalo – seća se gospođa Jagoda. 

Budući agrotehničari su došli s raznih strana, najviše iz Vojvodine, nakon mature svi se snašli, ne samo u svojoj profesiji, zasnovali porodice, podigli decu, dočekali unučad i praunučad.

– Imali smo izuzetno razrednu, profesorku Ivanku Tucaković, koja nam je, iako stara devojka, bila druga majka. Provela nas je kroz celu Jugoslaviju na ekskurzijama od Slovenije do Makedonije i Plitvičkih jezera, odakle je bio jedan drug, koji je pre desetak godina umro kao izbeglica u Srbiji – sa setom veli naša sagovornica.   

–- Đaci možda i nismo bili baš najbolji, ali u zajedništvu prva liga. Nekad su nas tako vaspitavali, a srećom je u našem razredu bila po polovina dečaka i devojčica – šali se Nenad Popov.

Veli da su iz te generacije on i Milovan Vujanić završili Poljoprivredni fakultet, Mihalj Kazinci agrosmer na Ekonomskom, a pokojni Mikloš Leko iz Totovog Sela se prestrojio i diplomirao na Filozofskom.

– Počeli smo da se srećemo na dve decenije od mature, a deset godina kasnije u Bezdanu odlučismo da se uredno srećemo tamo odakle je organizator. Samo na jubilarnim, okruglim godišnjicama, idemo u Sombor. Kod većine se sačuvalo staro drugarstvo, ali pomalo smo razočarani u neke koji izostaju ili se nikad nisu ni pojavili – konstatuje Popov. 

Sombor i danas pamti kao divan grad, u koji je stigao iz rodne Sente.

– Tad je u Somboru bilo deset srednjih škola, a pošto sam voleo rukomet, odmah sam se uključio u lokalni „Partizan” i igrao do 1963, dok nisam završio školu i vratio se kući, gde sam nastavio sportsku karijeru, studije i rad u struci. Jedino je „mana” Sombora što nema reku, ali to nadokađuju preobiljem zelenila. U ono vreme je bilo i neverovatno mnogo mladih i svi smo se upoznavali kroz razna takmičenja i po radnim akcijama. Sad imam sve ređe priliku da ga posetim jer Rukometni klub Senta” više ne igra u Bačkoj ligi – nostalgičan je Popov.

M. Mitrović