Dragana Katić, voditeljka: Nikad nije kasno za ljubav

Ona je zaštitno lice „Grand produkcije“, profesionalac u svom poslu, koji gledaoce kraj malih ekrana glasom i lepotom ne ostavlja ravnodušnim. Tokom tri decenije rada, kako i sama voditeljka kaže, voleli su je ili osporavali. Ipak, njen uspeh niko ne može da odbaci. Počela je kao novinar '86. godine kada se prvi put uključila u emisiju „Leto na Adi“, a danas u domove širom regiona nedeljom unosi smeh, ljubav i dobru energiju kroz tople priče o ljudima kojima je pružena šansa da prikažu svoj talenat u zrelim godinama. Emisija „Nikad nije kasno“, čiji je domaćin, privodi kraju već četvrtu sezonu i to 23. juna u velikom finalu u direktnom prenosu na Prvoj televiziji od 21 čas. Dragana u intervjuu za „Dnevnikov“ TV magazin otkriva da je tajna ove emisije upravo u zrelosti i profesionalnosti cele ekipe koja je i realizuje.

Mi smo se svi poznavali i pre ovog projekta, ali kao ostvareni ljudi u svojim profesijama smo se apsolutno našli u energiji. Od početka nam se projekat dopao kada je Žika Jakšić izložio na sastanku kako bi to trebalo da izgleda i šta je osnovna ideja emisije. Veoma je bitno ispričati zašto neko nekada nije uspeo u svom životu ili pokušao da se ostvari kao pevač, a to su najrazličitiji razlozi i motivi. To ljudi vole da vide, to je istina i život. Tu se ništa ne šminka i ne pegla, ne prave se veštačke situacije, ne pravi se scenario, emisija se dešava sama po sebi. To su ljudi koji nisu profesionalci i koji se, ponekada kada izađu na scenu, uplaše pa zaborave šta su hteli, ali tu smo mi da ih navedemo na to da treba da budu prirodni i svoji. Ako smo mi prirodni i svoji onda se to lako prenese i na njih. To je suština emisije, kao i to što mi svi volimo ovaj projekat, otkriva na početku razgovora Dragana Katić. 

Da li vas je ova emisija približila ljudima na ulici?

Kako ne. Poslednjih godina smo postali robovi rejtinga i vrlo je važno da emisije ili projekat koji radite bude gledan da biste opstali u surovom televizijskom svetu. Uvek kažem sebi da sam za svih ovih 30 i kusur godina koliko radim, uvek imala najbolji rejting i njegov pokazatelj upravo na ulici u susretu sa ljudima. Emisija „Nikad nije kasno“ mi je od prve sezone pokazala koliko je gledana, koliko je ljudi vole i koliko pamte sve.

A za šta u životu vi obično kažete: „Nikad nije kasno”?

Nikada nije kasno da se pokajete, da se izvinite, da pretresete neke stvari za koje u životu mislite da se uradili. Nije kasno nikada da se suočite sa sobom i ispravite neke stvari na sebi. Nije kasno da neke prijatelje ili bliske ljude pozovete i kažete im ako ste pogrešili. Nije kasno, naravno, za ljubav. Evo, i sama emisija pokazuje da nikad nije kasno za nove početke.

Jeste li za nešto, ipak, zakasnili u životu?

Ne volim da se osvrćem na ono šta bi bilo da je bilo i da sam uradila ovako bilo bi onako, jer trošim sadašnji trenutak razmišljajući o tome da sam zakasnila. Više sam sklona životnoj filozofiji da neke stvari dođu onda kada treba, samo je bitno da pratite znakove pored puta i dovoljno analizirate sebe, sopstveni život i trenutak u kojem ste i da vidite da je to nešto došlo baš u pravo vreme. Važno mi je da iz svega što mi se desilo i što sam doživela, bilo lepo ili ružno, izazovno ili manje izazovno, da sam nešto naučila, a to je i najvažnije.

Izjavili ste: „Ne postoji osoba koju svojim prisustvom nisam isprovocirala da priča o „Grandu“”. Šta je vas „isprovociralo” u „Grandu“ koji je danas bez vas praktično nezamisliv?

To je surova istina. Sedela sam u najrazličitijim društvima, u onima koje najmanje očekujete, jer su po svojoj vokaciji visoki intelektualci i bave se nekim drugim profesijama, ali mojom pojavom uvek budu isprovocirani da nešto kažu u vezi s „Grandom“ i tim šta je ta kuća uradila, šta radi. Mene je „isprovocirao“ i zadržao sve ove godine taj surovi profesionalizam. Inače volim red, rad i disciplinu u životu. Volim da se zna ko kosi, a ko vodu nosi. Volim da ljudi rade isključivo svoj posao, mogu da imaju mišljenje o svemu, ali da se ne mešaju u ono za šta nisu kvalifikovani. „Grand“ je od početka imao viziju, ideju. Od početka je imao snove i ljude koji su bili vizionari, koji su stalno nešto radili. Nisu se uspavljivali na lovorikama. „Grand“ je napravio revoluciju u šou biznisu na ovim prostorima plasiranjem sadržaja na drugačiji način, koji do tada ljudi nisu imali priliku da vide na ostalim kanalima. Prosto je to izazivalo i provociralo ljude, ali oni koji su kreirali za „Grand“ se nisu uspavljivali. Stalno se ulagalo pa sam tu naučila da i u životu možeš da primeniš recept da se ne uspavljuješ na sopstvenim uspesima. Uvek treba i može se još i više. Ne treba se opuštati, sem kad je godišnji odmor (smeh).

Je l’ vam i posle 33 godina bavljenja ovim poslom uvek izazov zavesti ljude da vas slušaju baš onako kao što ste to činili osamdesetih kada ste se prvi put uključili u emisiju „Leto na Adi“?

Verujte, potpuno isti osećaj. Određene stvari radim rutinski, ali, evo, sada kako se približava finale, kada treba da radim uživo program, spremam se kao da prvi put u životu treba da radim jedan takav projekat, veliko finale u direktnom prenosu, u kojem treba apsolutno sve da držim pod svojom kontrolom. I dalje mi se noge tresu, i dalje pokušavam da spustim adrenalin u organizmu. Primete samo moji najbliži, a gledaoci misle da ja to rutinski sve radim i da sve lako ide. Ali prvih četiri, pet minuta to je rastavljanje sa životom (smeh) i od treme i od odgovornosti. Posle već dolazi iskustvo, sigurnost, kada vladam situacijom, iako može nešto i tehnički loše da se desi. Ovo je posao koji ne možete raditi rutinski.

Mnogi voditelji i novinari poslednjih godina prelaze s jedne televizije na drugu. Vi ste ipak verni „Grandu“. Međutim, da li je bilo onih koji su vas želeli u svom jatu?

Moram biti iskrena bilo je nekih skrivenih signala, poruka, posrednika koji bi mi tako nešto rekli. Međutim, zaista nikada nisam razmišljala o dobrovoljnom odlasku. Upravo iz prethodno navedenih razloga. Ja sam radoholičar i volim svoj posao. Volim izazove, volim da stvaram i da to što radim bude drugačije. Druga stvar, jako se vezujem za dobre ljude i one koji dobro rade svoj posao. To sam u „Grandu“ pronašla i ne bih dobrovoljno otišla. E, sad, ako me „Grand“ više ne bude želeo, onda ću, naravno, morati da tražim uhlebljenje na nekom drugom mestu (smeh), ili u nekoj drugoj profesiji. Za sada o tome zaista nisam razmišljala. Prija mi energija i atsmosfera u toj kući.

Ali ste zato, koliko znam, razmišljali o tome da se vratite „korenima“, osmislite autorsku emisiju i ponovo radite „Nedeljno popodne“? Kada bi taj plan trebalo da se realizuje? 

Ne verujem da će to uskoro da se realizuje jer se emisija „Nikad nije kasno“ nastavlja. Lice svoje trošiti na tu vrstu emisije, koja je vrlo gledana, zapažena i zbog koje ste prisutni jedanput nedeljno na nacionalnoj televiziji, bilo bi vrlo neprofesionalno. Još uvek ostajem u šou programu. A autorska emisija, naravno, uvek postoji kao opcija. Ne baš kao nedeljno popodne, već kao emisija sa određenom temom. Dovoljno godina imam da mogu o mnogim stvarima da pričam i da o njima pitam. To može sve da se uobliči u jedan lep televizijski projekat, ali za sada to stoji u glavi i u nekim beleškama.

Vladimir Bijelić