Драгана Катић, водитељка: Никад није касно за љубав

Она је заштитно лице „Гранд продукције“, професионалац у свом послу, који гледаоце крај малих екрана гласом и лепотом не оставља равнодушним. Током три деценије рада, како и сама водитељка каже, волели су је или оспоравали. Ипак, њен успех нико не може да одбаци. Почела је као новинар '86. године када се први пут укључила у емисију „Лето на Ади“, а данас у домове широм региона недељом уноси смех, љубав и добру енергију кроз топле приче о људима којима је пружена шанса да прикажу свој таленат у зрелим годинама. Емисија „Никад није касно“, чији је домаћин, приводи крају већ четврту сезону и то 23. јуна у великом финалу у директном преносу на Првој телевизији од 21 час. Драгана у интервјуу за „Дневников“ ТВ магазин открива да је тајна ове емисије управо у зрелости и професионалности целе екипе која је и реализује.

Ми смо се сви познавали и пре овог пројекта, али као остварени људи у својим професијама смо се апсолутно нашли у енергији. Од почетка нам се пројекат допао када је Жика Јакшић изложио на састанку како би то требало да изгледа и шта је основна идеја емисије. Веома је битно испричати зашто неко некада није успео у свом животу или покушао да се оствари као певач, а то су најразличитији разлози и мотиви. То људи воле да виде, то је истина и живот. Ту се ништа не шминка и не пегла, не праве се вештачке ситуације, не прави се сценарио, емисија се дешава сама по себи. То су људи који нису професионалци и који се, понекада када изађу на сцену, уплаше па забораве шта су хтели, али ту смо ми да их наведемо на то да треба да буду природни и своји. Ако смо ми природни и своји онда се то лако пренесе и на њих. То је суштина емисије, као и то што ми сви волимо овај пројекат, открива на почетку разговора Драгана Катић. 

Да ли вас је ова емисија приближила људима на улици?

Како не. Последњих година смо постали робови рејтинга и врло је важно да емисије или пројекат који радите буде гледан да бисте опстали у суровом телевизијском свету. Увек кажем себи да сам за свих ових 30 и кусур година колико радим, увек имала најбољи рејтинг и његов показатељ управо на улици у сусрету са људима. Емисија „Никад није касно“ ми је од прве сезоне показала колико је гледана, колико је људи воле и колико памте све.

А за шта у животу ви обично кажете: „Никад није касно”?

Никада није касно да се покајете, да се извините, да претресете неке ствари за које у животу мислите да се урадили. Није касно никада да се суочите са собом и исправите неке ствари на себи. Није касно да неке пријатеље или блиске људе позовете и кажете им ако сте погрешили. Није касно, наравно, за љубав. Ево, и сама емисија показује да никад није касно за нове почетке.

Јесте ли за нешто, ипак, закаснили у животу?

Не волим да се осврћем на оно шта би било да је било и да сам урадила овако било би онако, јер трошим садашњи тренутак размишљајући о томе да сам закаснила. Више сам склона животној филозофији да неке ствари дођу онда када треба, само је битно да пратите знакове поред пута и довољно анализирате себе, сопствени живот и тренутак у којем сте и да видите да је то нешто дошло баш у право време. Важно ми је да из свега што ми се десило и што сам доживела, било лепо или ружно, изазовно или мање изазовно, да сам нешто научила, а то је и најважније.

Изјавили сте: „Не постоји особа коју својим присуством нисам испровоцирала да прича о „Гранду“”. Шта је вас „испровоцирало” у „Гранду“ који је данас без вас практично незамислив?

То је сурова истина. Седела сам у најразличитијим друштвима, у онима које најмање очекујете, јер су по својој вокацији високи интелектуалци и баве се неким другим професијама, али мојом појавом увек буду испровоцирани да нешто кажу у вези с „Грандом“ и тим шта је та кућа урадила, шта ради. Мене је „испровоцирао“ и задржао све ове године тај сурови професионализам. Иначе волим ред, рад и дисциплину у животу. Волим да се зна ко коси, а ко воду носи. Волим да људи раде искључиво свој посао, могу да имају мишљење о свему, али да се не мешају у оно за шта нису квалификовани. „Гранд“ је од почетка имао визију, идеју. Од почетка је имао снове и људе који су били визионари, који су стално нешто радили. Нису се успављивали на ловорикама. „Гранд“ је направио револуцију у шоу бизнису на овим просторима пласирањем садржаја на другачији начин, који до тада људи нису имали прилику да виде на осталим каналима. Просто је то изазивало и провоцирало људе, али они који су креирали за „Гранд“ се нису успављивали. Стално се улагало па сам ту научила да и у животу можеш да примениш рецепт да се не успављујеш на сопственим успесима. Увек треба и може се још и више. Не треба се опуштати, сем кад је годишњи одмор (смех).

Је л’ вам и после 33 година бављења овим послом увек изазов завести људе да вас слушају баш онако као што сте то чинили осамдесетих када сте се први пут укључили у емисију „Лето на Ади“?

Верујте, потпуно исти осећај. Одређене ствари радим рутински, али, ево, сада како се приближава финале, када треба да радим уживо програм, спремам се као да први пут у животу треба да радим један такав пројекат, велико финале у директном преносу, у којем треба апсолутно све да држим под својом контролом. И даље ми се ноге тресу, и даље покушавам да спустим адреналин у организму. Примете само моји најближи, а гледаоци мисле да ја то рутински све радим и да све лако иде. Али првих четири, пет минута то је растављање са животом (смех) и од треме и од одговорности. После већ долази искуство, сигурност, када владам ситуацијом, иако може нешто и технички лоше да се деси. Ово је посао који не можете радити рутински.

Многи водитељи и новинари последњих година прелазе с једне телевизије на другу. Ви сте ипак верни „Гранду“. Међутим, да ли је било оних који су вас желели у свом јату?

Морам бити искрена било је неких скривених сигнала, порука, посредника који би ми тако нешто рекли. Међутим, заиста никада нисам размишљала о добровољном одласку. Управо из prеthodno наведених разлога. Ја сам радохоличар и волим свој посао. Волим изазове, волим да стварам и да то што радим буде другачије. Друга ствар, јако се везујем за добре људе и оне који добро раде свој посао. То сам у „Гранду“ пронашла и не бих добровољно отишла. Е, сад, ако ме „Гранд“ више не буде желео, онда ћу, наравно, морати да тражим ухлебљење на неком другом месту (смех), или у некој другој професији. За сада о томе заиста нисам размишљала. Прија ми енергија и атсмосфера у тој кући.

Али сте зато, колико знам, размишљали о томе да се вратите „коренима“, осмислите ауторску емисију и поново радите „Недељно поподне“? Када би тај план требало да се реализује? 

Не верујем да ће то ускоро да се реализује јер се емисија „Никад није касно“ наставља. Лице своје трошити на ту врсту емисије, која је врло гледана, запажена и због које сте присутни једанпут недељно на националној телевизији, било би врло непрофесионално. Још увек остајем у шоу програму. А ауторска емисија, наравно, увек постоји као опција. Не баш као недељно поподне, већ као емисија са одређеном темом. Довољно година имам да могу о многим стварима да причам и да о њима питам. То може све да се уобличи у један леп телевизијски пројекат, али за сада то стоји у глави и у неким белешкама.

Владимир Бијелић