INTERVJU
ŽELIM DA ČINIM DOBRO I LJUDIMA ULEPŠAM DAN! Glumica i voditeljka JELENA HELC prešla na NEWSMAX BALKANS TELEVIZIJU pa priznala: „Otišla sam na bolje”
Harizmatična glumica Jelena Helc, koja se ostvarila i kao voditeljka, nije samo jedno od televizijskih lica koje listajući kanale ne možete da zapamtite - ona je snažan, iskren glas koji gradi most između televizije i srca publike.
Glumica po pozivu, novinarka i voditeljka po vokaciji i čovek koji u svemu traži smisao - u reči, u osmehu, u ulozi. Za nju je televizija više od medija - to je prostor u kom istina dobija oblik, gde reč ima težinu, a osmeh svrhu. Njena energija neumorno pronalazi načine da obraduje, ohrabri i povede. I kada kroz intervjue koje je davala za medije govori o novinarstvu, glumi ili majčinstvu, iz svake njene reči može se zaključiti jednostavna istina: biti čovek je uvek najvažnija uloga.
Članica je Narodnog pozorišta u Beogradu, a svoj trag ostavila je i na brojnim televizijama na kojima je radila. Karijeru je započela još na BK televiziji gde je vodila emisiju „Eustahijeva truba”, ali i bila novinar informativne redakcije i izveštavala sa različitih događaja, a ostvarila se i kao voditeljka formata „Kuća snova” na TV B92 i „Granica” na TV Hepi. Poslednja u nizu bila je emisija „Kec na jedanaest” koju je sa Boškom Jakovljevićem vodila na K1 televiziji. Odnedavno je zaštitno lice televizije Newsmax Balkans, gde radnim danima od 13 časova vodi emisiju „Tražim reč”. U razgovoru za „Dnevnikov” TV magazin Jelena Helc otkriva koliko joj se dopala promena medijske adrese i da li joj je taj novi televizijski početak doneo neku promenu i na privatnom planu.
– Prijala mi je jako promena jer sam otišla na bolje, na format koji je baš po mojoj meri i ukusu, jer radim ponovo sa ljudima sa kojima sam divno sarađivala i u kolektivu koji je zdrav, ambiciozan ali i veoma prijateljski – istakla je na početku razgovora za naš list Jelena Helc.
Kroz emisiju „Tražim reč” pružate glas običnim ljudima, obrađujući aktuelne društvene teme koje dotiču život prosečnog gledaoca. U tom smislu, koji će to gosti, ali i teme uvek imati reč u vašoj emisiji?
– Goste uvek diktira tema, a temu diktira život. Sve što se tiče života običnog čoveka - a tišti ga i možemo pomoći - to su naše teme. Onda na zadatu temu biramo najkvalitetnije goste, koji imaju šta da kažu i ponude konkretna rešenja.
Koliko je teško putem televizije „tražiti reč” u vremenu u kom ga svako može dobiti putem društvenih mreža?
– Mislim da tu televizija ipak vodi. Mreže ne nude tu vrstu dijaloga, mreže su neretko surevnjive i agresivne. Na mrežama baš svako ima pravo da govori o čemu god hoće, a u emisijama koje bivaju uređivane na način na koji mi to radimo - tako nešto je gotovo nemoguće. Kod nas, kao u stara dobra vremena, da bi dobio reč u našoj emisiji - moraš biti dokazan u svojoj profesiji, afirmisan i sklon da pomažeš, a ne da bilduješ svoj ego.
Svedoci smo da danas mnogi žele da kažu ono što se od njih očekuje ili što je društveno poželjno. Umete li da prepoznate kada neko u emisiji „glumi” iskrenost i kako se sa tim nosite tokom intervjua?
– Umem, naravno. Ovakav koncept i filter koji koristimo prilikom izbora gostiju tu mogućnost svodi na minimum. Uglavnom kod nas dolaze lica koja nisu istrošena, neretko su po prvi ili drugi put pred kamerama pa su samim tim i nevešti da glume. Kamera jako dobro vidi sve, a gledaoci su pametni. Kada bi mi se tako nešto događalo ranije, ja bih odmah reagovala i suočavala sagovornika sa činjenicama. Ne podnosim laž i reagujem na nju prilično impulsivno.
Izjavili ste nedavno da dok radite uvek imate na umu da „služite narodu”, te da vas to i čuva od uzdizanja, u slučaju uspeha i od prebrzog pada, u slučaju neuspeha. U kojim trenucima ste prepoznavali trenutak kad ego krene da „šapuće“ da ste posebni?
– Imala sam sreću da sam tu dečiju bolest preležala davno, davno... još devedesetih, kada sam bila prilično prepoznatljivo lice BK televizije, koja je tad bila izuzetno popularna. Tada sam se, sećam se, uznosila i mislila da je važno što me prepoznaju i zagledaju. Vremenom sam shvatila da ljudi zagledaju svakoga, zapravo najskandalozniji likovi privlače najviše pažnje. Odavno sam shvatila da želim da budem priznata, a ne poznata. Želim da činim dobro, da ljudima ulepšam dan, skratim neki težak put, učinim nešto na šta mogu da budem ponosna, ali ne i gorda.
Da li mislite da su mediji danas zaboravili tu dimenziju „služenja”? Gde je granica između posla koji je u javnom interesu i samopromocije, kojoj su skloni medijski radnici?
– Mislim da su mnogi zaboravili... nažalost. Zavladalo je neko vreme egoizma koji je metastazirao u nešto što nismo ni sanjali da ćemo moći da vidimo i na opskurnim sajtovima, a kamoli na malim ekranima. Klik i šer su postali vodilje medija. Zaboravilo se na vaspitnu ulogu, obrazovnu, prosvetiteljsku i sve ostale divne uloge i mogućnosti medija. Frapantno je na šta su ljudi spremni za dodatne klikove, lajkove i šerove. Frapantno, ali suštinski - tužno i bedno. Ponoviću se ovde: publiku ne treba potcenjivati. Publika odlično zna da razdvoji žito od kukolja, a možda i jeste prirodna ravnoteža da ono što mnogo vredi - malo ga ima.
Do danas ste zadržali pravila naše profesije koje ste učili na BK televiziji. Šta vam je tada, na samom početku u radu na televiziji bilo najteže i postoji li i danas, posle mnogo iskustva, neki izazov sa kojim se suočavate u radu pred kamerama?
– Tada sam bila jako mlada i u početku je bilo najteže postići prirodnost, naročito ako te obuku u nešto što ne liči na tebe, pa te našminkaju kao nekoga ko nisi ti, pa te zavede pomisao da treba da se udvaraš publici da bi te volela. Srećom, ta faza je bila nepodnošljiva pa je kratko i trajala. Vrlo brzo sam pronašla format koji mi je savršeno odgovarao i od tada su sve muke nestale kao rukom odnete. Meni je moj posao i dalje izazov, da je drugačije - menjala bih nešto. Svaki put kada smišljam novu temu - to je izazov... da li je dobra, kako da je obradim, šta su prava pitanja, ko bi mi na njih dao prave odgovore, kako da izvučem iz razgovora ono što želim, a da to ne bude na silu, itd... pregršt je izazova svakoga dana iznova.
Rekli ste svojevremeno da doslednost znači i hrabrost. Kada vam je u karijeri, ali i u privatnom životu, bilo najteže da ostanete dosledni sebi?
– U karijeri to i nije tako teško jer nema upliva snažnih emocija. Tu sam sekla relativno lako kada sam videla da ću izdati samu sebe. Najteže je ostati dosledan kada vam emocije pomute razum i kada vagate je li ostati dosledan sebi zapravo sebičluk (ako govorimo o partneru npr)... oni koji večito atakuju na moju doslednost su moja deca, ali to su slatke „izdaje sebe”, to je ono što nam ta bezrezervna ljubav pruža - amputira nam ego i dopušta da često pomeramo lične granice tamo gde smo se zaklinjali sebi da nećemo nikad... dok nismo imali decu.
Zahvalnost je nadjačala sve druge osećaje nedaća
Koliko je teško, posebno u koži majke četvoro dece, da istrajete u dve profesije koje često traže kompromis ili su neretko „čekačke”, kako je to svojevremeno opisala vaša koleginica Snežana Savić?
– Nemam tačnu reč. Teško je, ali ne želim da se žalim, jer ovo je bio moj san i ostvarila sam ga. Zahvalnost je nadjačala sve druge osećaje nedaća... Uloga majke mi je važna toliko da mi ni jedno odricanje nije teško palo. Baš iz tog razloga, evo, već godinama izbegavam setove, snimanje filmova i serija koji podrazumevaju dugotrajno odsustvovanje iz kuće. Baš zato sam se opredelila za format TV emisije, dnevne, da mogu da se vratim kući kad i druge mame i radim sve što je mojoj deci potrebno, i za pozorište, koje mi uzme nekoliko večeri mesečno, ali kad se predstava završi - legnem pored svoje dece i ujutru ih vodim u školu. Kad porastu, verujem, nadoknadiću sve ili neću i nije ni bitno jer njihovo zdravo odrastanje je za mene kategorija bez konkurencije.
Da li postoji nešto u glumi što vas vraća sebi, što vam daje prostor da dišete drugačije nego pred kamerama televizije?
– Zapravo mi se čini da je drugačije - pred kamerama sam stoprocentna ja, bez maski. Gluma mi otvara taj čudesan univerzum igre, tu mogu svoje biće da podarim nekom drugom, da se izmestim iz svojih cipela u neke druge, da se prepustim i predam nekom doživljaju koji je gotovo religijski i čudesan na toliko načina. Ali, u pravu ste, to je kao kad otputujete iz svog grada ili zemlje pa se zaželite i kad se vratite nazad, kući, sebi - drugačije dišete.
Vladimir Bijelić
