Ana Babić, voditeljka „Šarenice”: Srećna sam, oslobođena od želja!

I dok nas Slobodan osvaja neposrednošću, Ana je stub celog projekta kroz neophodnu dozu ozbiljnosti, poverenja i stabilnosti. Ta energija koju emituje s malih ekrana, jasno se oseti i u razgovoru s Anom Babić.    

Kada ste 2008. počeli da radite na portalu RTS-a, kako ste zamišljali svoju karijeru, da li su vaše ambicije išle toliko daleko do jedne od najgledanijih emisija u zemlji?

- Ta 2008. donela mi je televiziju, prvi posao, prve prave profesionalne korake. Donela mi je Ljubišu Obradovića, gospodina novinara, koji ovih dana uživa u zasluženoj penziji, a koji je bio moj prvi urednik na RTSu. Donela mi je pitanje - jesam li ja za ovo, pa onda, šta će meni ovo u životu... Donela je mene sajtu, koji se tek podigao, okruženje mladih školovanih novinara koji su zagrizli da se dokažu, da nauče, da smeju da pitaju ili da sami daju odgovore. Nisam mnogo razmišljala o tome šta donosi sutra, gde ću biti naprimer ove 2019. To prvo iskustvo na sajtu je bilo dragoceno, jer to nije bilo vreme serijske proizvodnje novinara, voditelja i TV lica kao na traci u fabrici obuće. To je bilo vreme za male ambicije, da vam se objavi vest, da vam urednik kaže da niste loši, da ste „uboli” naslov, ali da mora bolje, i da vas pošalju na teren samo da gledate dok stariji rade.. Vreme koje još jedino živi na RTS-u, u onom profesionalnom smislu.

Radili ste i Jutarnji program koji je veoma gledan, ali pretpostavljam da nije doneo toliku prepoznatljivost kao „Šarenica”. Koliko se u tom smislu vaš život promenio, možete li da izađete na ulicu i zaboravite da ste uvek pod budnim okom javnosti?

- Pre Jutarnjeg, bila sam deo jedne od najboljih redakcija u Srbiji, a to je „Oko magazin”. Ljudi na televiziji i danas znaju da kažu da je ta redakcija-televizija na televiziji. Tu se peče zanat, tu se kale novinari. Jutarnji je došao u pravom trenutku, kao najfinija nijansa ukslađenosti novinarstva i voditeljstva. Ko između ta dva pravi razliku, taj je u zabludi. Zato sam i u „Šarenici” ista, bar se trudim. Nije lako kada vam kažu da je potrebno da budete zabavni. Hajde, zabavljajmo se na televiziji koja izvorno ima zadatak da obrazuje, da informiše, da usmerava...Tanka je ta linija, između neukusa i „dobre fore”. Trudim se da uvek budem baš takva, u studiju, na kolegijumima, u redakciji dok spremamo „Šarenicu”, na letnjem karavanu... Ne razmišljam mnogo o tome kako će me drugi doživeti, ili šta će da kažu, ali stojim u redu u prodavnici, u banci, domu zdravlja...i taj lepi teret, uslovno rečeno popularnosti, nosim kao što nosim kese sa pijace, ili iz nabavke, jer na kraju dana kako drugačije?

Vi ste zapravo veoma slabo prisutni u javnosti, izvan svog posla, da li namerno dozirate svoje prisustvo u medijima?

- Nemam lošu nameru, samo nemam vremena ni želje da me bude tamo gde se ne priča i ne piše o mom poslu. To mi mnogi zameraju, pa kažu, ti uopšte ne promovišeš sebe, kroz neke druge stvari, na primer kroz intervjue o nezi kose, higijeni lica, kuvanju, peglanju, treninzima... Zar zaista mislite da ne znam da zavijem sarmu ili skuvam prebranac? Ili, šta koga briga koju kremu stavljam na lice svoje dece? Ma, sve smo ovde pobrkali, i to je naš najgušći medijski mrak.

Koje teme iz „Šarenice” vama najviše prijaju i koje su to zanimljive nijanse Srbije koje ste upoznali tek kroz ovu emisiju?

- Sve nijanse Srbije. Od istoka ka zapadu, svi su dobrodošli u našu „Šarenicu”, i svi se rado odazovu. Teme su nam baš takve, šarene, kako je nekada bilo, šta su naši stari jeli, kako su se oblačili, zašto je važno da to znamo, da ne zaboravimo ko smo, odakle smo, da bismo znali kuda ćemo...gosti nam dolaze sa osmehom, a težak je zadatak da ih nasmejane ispratimo iz studija. Mislim da ga ispunjavamo!

Saradnja s kolegom Slobodanom Šarencem deluje skladno, ali budući da je on često na ivici spontanosti i improvizacije, da li vas je dovodio u nezgodne, smešne situacije?

- Slobodan je veliki čovek, bukvalno, ali je još veći profesionalac. Njegova profesionalna statistika je statistika vanserijskog košarkaša, u poslu je lav, u kancelariji pravi drug. I to je ta naša prva mera, red šale, red muzike, red priče. O svemu i svačemu, jer to je „Šarenica”.

Dok je Šarenac poznat po lapsusima, vi gotovo da ih nemate. Da li ipak postoji nešto što biste rado promenili u svom javnom nastupu i ko je vaš najveći kritičar?

- Mi smo sami sebi najveća kritika. Kad kažem mi, mislim na celu našu redakciju. Nemamo običaj da nakon emisija hvalimo sebe, uvek se priča o onome što bi trebalo popraviti, od tema, do pitanja za goste. Jer „Šarenica” je satkana i od priča naših dopisnika koji znaju svaki ćošak Srbije, svaki njen skriveni kutak, pa nam je zadatak da ih zajedno otkrivamo i zajedno učimo!

Kada biste imali neograničena sredstva, kakvu biste emisiju radili?

- Za sada uživam u šarenišu „Šarenice”. Nemam plan, valjda je to ono kad si srećan, kad si oslobođen od želja.

Snežana Milanović

foto: Promo RTS