ZORAN PEŠIĆ SIGMA Šta se krije iza narednog ugla našeg tajanstvenog sveta?

Svim bićem na strani svetlosti, pesnik ispisuje lirski blage, gotovo detinje iskrene stihove,  a opet mudre, bez velikih reči i pokušaja spoznaje, jer spoznaje nema. Vera da “biće sve u redu”, ljubav koja se pronalazi u životu s najbližima, u porodici, nalaženje radosti u malim stvarima, u prihvatanju života onakvim kakav on jeste, neka su vrsta utehe, hrabrenja u prevazilaženju straha od smrti, od nepoznatog, zapisao je pesnik Zvonko Karanović čitajući Sigmine stihove. A Goran Stanković smatra da je žalobna istina poezije u “Biće sve u redu” tek oklop oko nežnosti, kojom nam autor, u ponoć, u svom vrtu dobra i zla, opevava svoje putovanje kroz lično i kolektivno vreme, svoju porciju tuge i svakidašnje ljubavi.

Zoran Pešić Sigma, književnik iz Niša, laureat je  nagrade koja nosi ime spisateljice Biljane Jovanović, a priznanje mu je dodeljeno za zbirku poezije „Biće sve u redu“ u izdanju „Medivest KT“ iz Niša...

Sigma – prozaista ili pesnik?

- Naravno: pesnik. Moja proza je satkana od  poetskih invencija. Dominantan žanr je fantastika. Ona je beskrajno polje mogućnosti. Poezija vam upravlja ritmom disanja, budi vas iz letargije emotivnim šokom, a proza vam vodi pogled kroz predele čiste intuicije.

- Kako je to bila lepa vest za mene! U užem izboru su se našle baš dobre knjige, tako da se nisam nadao... dovoljan uspeh mi je bio to što se knjiga pesama „Biće sve u redu“ našla u užem izboru. Ali, život ponekad priredi predstavu samo za vas i na momenat vas obasja svetlo reflektora. To su retki svečani trenuci u životu pesnika. Knjiga je imala dug put do svog izdavača. Napisana je još davne 2002. godine. U međuvremenu sam objavljivao druge knjige, a „Biće sve u redu“ je stajala u fioci kao neko siroče. Zbog toga mi je ova prestižna nagrada Srpskog književnog društva još draža. Dopalo mi se obrazloženje Žirija u kojem je uočeno da je reč “o pesmama  duboke nostalgije, poeziji o prolaznosti i ’zloj’ sudbini Čoveka, koji je toga uvek svestan, a zna da mora da ustane i nastavi život”. Tu vrstu svojevrsne pobune, koje je utkano u delo i život Biljane Jovanović, u međuvremenu je uočio i Žiri nagrade Miodrag Ćupić koju dodeljuje Fondacija za književnost „Miodrag i Branka Ćupić“ iz Podgorice i pre nekoliko dana dodelio i tu nagradu.

Nostalgija, tiha žal za onim što je isteklo (a ako još uvek nije, hoće) kao osnovna emotivna i idejna potka...

- Ranije sam već napisao: Ljudima je uvek teško da prihvate promene koje su vidljive u njihovim životima, teško je odustati od svojih navika, pomiriti se da naši životi neumitno vode starenju i smrti. Otuda potreba za udobnošću, ogromnom inercijom, konzervativizmom, željom da se zaustavi vreme... Oduvek sam bio radoznao i pitao se šta je iza narednog ugla našeg tajanstvenog sveta. Savremeni čovek je izgubio veru u tajanstvenost sveta. Čini se da je sve racionalno objašnjivo, ili da će uskoro biti objašnjeno. Želim da kod čitaoca razbijem tu laž, da ga razbudim, da mu razbijem tu samouverenu uljuškanost. Zato pišem poeziju.

A nostalgija je uvek tu, naš emotivni svedok da se vreme ne može zaustaviti.

Pesme duboke odanosti Poeziji, Životu, ali i Svetu “malih” stvari?

- Mi ničega vrednijeg od poezije u našim životima nemamo. I kada tu poeziju zovemo ljubav, sreća nada, i kada je zovemo  tuga, bolest, strah. Naša sećanja su čista poezija, oslobođena suvišnog, materijalnog. Naši snovi su čista poezija alternativnih svetova koji uspokojavaju ovaj naš nesrećni budni svet. „Male” stvari upotpunjavaju one udaljene tačke ozbiljnih preloma naših života, one su ustvari život.

Prolaze li naši životi, neminovno, brzo i nezaustavljivo, dok lupiš dlanom o dlan?

- Život ne teče istom brzinom. U detinjstvu, toga se svi sećamo, dan je trajao čitavu večnost. Deca su neispisana tabla, svaki detalj im je nov, vredan beskrajne pažnje. Vremenom gubimo tu sposobnost takve percepcije i više ne umemo da gledamo neposredno već preko koncepata koje smo usvojili vaspitanjem, obrazovanjem, iskustvom...  Ovo vreme je vreme brzih informacija, i malo vremena imamo za miris lipe, za lagani ukus nedeljne krofne, za bezbrižne šetnje prirodom, za osmeh bližnjima...

Možda u starosti, kada nas minu sve želje, žudnja i sujeta, opet se u nama otvori pogled deteta...

Đorđe Pisarev