Intervju: Filip Grujić, najmlađi dobitnik nagrade Sterijinog pozorja

Ova nagrada podrazumeva i praizvedbu, pa će publika tekst “Ne pre 4:30 niti posle 5:00” moći i da gleda, na sceni, najverovatnije Ateljea 212, s kojim Sterijino pozorje već pregovara o koprodukciji. Mladi i sve zapaženiji dramski autor Filip Grujić napisao je i roman (“Bludni dani kuratog Džonija”, Samizdat B92), a vredan je i kao scenarista, pa i basista.

Žiri Sterijinog pozorja je dramu enigmatskog naslova “Ne pre 4:30 niti posle 5:00”, ukratko, nagradio zbog formalnog ustrojstva, karakterističnih jezičko-stilskih sredstava i verodostojno zahvećene problematike (“dramska povest o odlasku, iščezavanju porodičnih veza, ljubavi i srodnih emocija, o iščezavanju uopšte, ali istovremeno i drama o strahu od nestajanja, o čežnji za životom”).

 Prošle godine uži izbor, ove nagrada. Ko nije čitao vašu dramu, a čuo je samo obrazloženje žirija, mogla bi da mu zvuči dosta složeno?

– Ono što sam napisao i ono što sam čuo svakako nije ono što sam zamislio. Hoću da kažem da se sada mnogo više učitava od onoga što sam ja, dok sam pisao, razmišljao. To je normalno. Voleo bih da je što više ljudi pročita i kaže mi o čemu je.

 Šta očekujete od scenske postavke?

– Da aktivno, od samog starta procesa, uključi dramaturga i koreografa. Reditelj koji bude radio predstavu apsolutno mora da koristi ceo autorski tim, da ne koristi glumca kao čoveka koji govori na sceni, što je njegova krajnje bizarna upotreba. Pre nego što počne rad, treba ga idejno usmeriti. Voleo bih da pokret bude u neskladu sa rečima, jer sam dramu pisao da likovi često govore šta rade. Ne želim da gledam predstavu koja oslikava radnju. Toliko često to gledamo, taj nonsens pozorišta u 21. veku, da kad u drami piše da se pije, mi gledamo ljude sa čašama, na pozornici koja nije stvaran život. Apurdno je da posle toliko godina od Beketa, postdramskog, mi i dalje gledamo predstave u kojima se priča ono što se misli, u kojima se misli ono što se govori, a onda se isto radi i pokretom. Ta dupliranja su užasavajuća.

 Da li to znači da vizualizujete scensku radnju dok pišete dramu?

– Ne vizualizujem pokret, mizanscen, niti scenografiju. Pokušavam didaskalijama, koje jako retko i šturo pišem, samo da ubacim kako bi nešto trebalo da se oseti, šta bi trebalo da bude. Nisam talentovan da uradim i pokret, muziku, to su autentične stvari. Ali, cela predstava treba da iznese jednu emociju, a ne da nam da neku pouku. Zato sam rekao na početku da je svako učitavanje dobrodošlo. Ukoliko se koristi ceo autorski tim, i ukoliko nije reč o konvencionalnoj stvari, gde se samo govori, a mi kao publika samo slušamo, sa predstave možemo izaći sa mnogo više utisaka.

 Kada ste spomenuli 21. vek, a gledajući i na ovaj konkurs Sterijinog pozorja, laureate poput Ive Brdar i vas, pa i šire, deluje da se već neko vreme pomalja, afirmiše jedan novi dramski glas, novi senzibiliteti i generacije?

– Javlja se nešto drugačije i logično je što se to događa. Internet se efektivno koristi 20 godina, to je promenilo život, promenilo se društvo, percepcija sveta. Svi mogu da barataju informacijama, da skroluju slike i ne obraćaju pažnju ni na šta duže od jedne sekunde. Promenila se komunikacija, pažnja gledalaca, tu su mimovi... Sve je to promenilo jezik, način na koji se razmišlja. Rolan Bart je pisao šezdesetih, sedamdesetih, da je sentimentalnost postala opscena koliko je nekada bila seksualnost, a to je danas užasno izraženo. Mnogo je lakše je..ti se svuda, mnogo je lakše pričati o tome, mnogo je lakše mrzeti sve, a mnogo teže konstruisati sentimentalnost i nešto raditi sa njom. A na kraju dana, kad ostanemo sami sa sobom, uvek nam ostane sentimentalnost, koliko god pokušavali da je sklonimo. Meni je cilj da izjednačim sentimentalnost i seksualnost, a ne da pate jedno zbog drugog.

 Naslov „Ne pre 4:30 niti posle 5:00” zvuči poput zagonetke za otključavanje drame?

– To sam napomenuo u više intervjua... To je jedini period u kojem grad spava, ako nije vikend sa nekim afterima. Grad bez truba, svetala, jedini je period kad imaš apsolutno vreme za sebe, bez spoljašnjih uticaja i taj period je period preispitivanja. Ako si dovoljno dugo budan, neminovno ćeš shvatiti šta si uradio i šta ćeš uraditi šta će se dogoditi. Tih pola sata je pola sata preispitivanja dnevno. Nekome je to u šest popodne, nekome u tri ili jedanaest ujutro.

        Igor Burić