Ninine mustre: Foca
Tvrdnja da i stvari imaju dušu, delovala mi je oduvek više šaljivo nego ozbiljno. Moj osećaj o tome šta znači duša, nekako se nije poklapao sa idejom da takvu dušu kako je ja zamišljam, mogu da imaju neživa bića.
Primećivala sam kroz život da stvari, a pogotovo neki uređaji, rade bolje, ako njima baratam sa punom pažnjom i ako ih bolje pazim i čuvam, ali činilo mi se da je to više neki lični osećaj nego realnost. Ipak, stvarnost me do sada više puta demantovala.
Foca je bio moj prvi auto. Dobio je to ime čim sam ga prvi put provozala. Bio je to jedan od najsrećnijih dana u mom životu. Iako sam celoga života zamišljala auto crvene boje, on je bio tamno plave, ali sve drugo na njemu i u njemu, bilo je baš po mom ukusu. U pitanju je bio Ford fiesta, jedan maleni četvoročkaš sa farovima poput tužnih očiju kada se gleda od napred, ali u stvari, bio je to jedan vrlo veseo auto. Nema tog mesta kuda bih poželela da odem, a da me moj Foca nije bezbedno odvezao. Kao i većina pripadnica nežnijeg pola, nisam se baš polomila oko njegovog održavanja, prepuštala bih to majstorima koji su me stalno opominjali da je paljenje lampice za ulje znak za uzbunu najvišeg stepena, a ne znak upozorenja. Dozvoljavala sam da se kojekakvi ležajevi, amortizeri, kaiševi i sve te neke felne i šelne u potpunosti istroše, ili šta je već moglo da im se dogodi, pre nego što bih zakukala majstorima da ranjenog Focu hitno prime na popravku. Nije se to sve dešavalo redovno, ali hoću da kažem da je bilo takvih situacija. Ipak služio me je odlično, više od jedne decenije. Sklona sam da poverujem da je to zato što sam ga u duši istinski volela. Svaki put kada bih sedala u njega, ja bih ga pozdravila, a na kraju svakog puta, ja bih mu se zahvalila na vožnji. Umela sam često i da ga poljubim u volan, uvek sa smeškom i glasno izgovorenim pozdravom. Bio je prva krupna stvar koju sam od sopstvene plate kupila na rate, i iako je bio polovan, za mene je bio sasvim nov. Izgledalo je kao da mi je tu naklonost, tu veliku ljubav, uzvraćao punom snagom. Kada su se stekli uslovi, pala je odluka da Focu prodamo i njegovu vrednost ugradimo u novi auto. Nije mi bilo svejedno. Malo sam i otplakala, opraštajući se sa svojim decenijskim drugarom. I često ga se setim sa osmehom na licu.
Ruski fizičar Vladimir Zeland kaže da mi svojim odnosom prema određenom upotrebnom predmetu gradimo oko tog predmeta energetsku strukturu koja njegove delove drži u skladu i pomaže da dobro funkdžioniše. Ako na njega obraćamo pažnju, ako se energetski sa njim povezujemo u dobroj nameri i sa poverenjem, onda zapravo komuniciramo ne sa tim predmetom, nego sa sopstvenom predstavom o tome čemu nam taj predmet služi i kako nam služi. Moj foca mi je potvrda da sve to ima smisla. Zahvaljujući njemu, naučila sam da moj odnos prema stvarima, vremenom stvara neku vrstu njihove duše i da je jako važno na koji se način prema toj „duši“ ophodim. Znam da mi ponekad i neki ljudi, baš kao i Foca oproste kada ih iz nekog razloga zapostavim, ali ti izuzeci samo potvrđuju pravilo da odnosi zavise od toga kako se ja postavim.
Nina Martinović Armbruster
