Ninine mustre: Radni sto
Useljenje u naš stan, nakon nekoliko godina podstanarstva, bilo je ispunjeno ogromnom radošću, ali i sitnom strepnjom jer smo došli u do tada nepoznati kraj.
„Udaljenost“ škole (celih 10 minuta hoda) mamu je manje zabrinjavala od toga kako ćemo reagovati na preseljenje i nove uslove, na novi komšiluk i život na spratu sa komšijama pored, iznad, ispod... i kako će sve to uticati na učenje. Zato je odlučila da na već podignuti, pozamašni kredit za nameštaj, doda još dva poveća troška. Kupila nam je radne stolove.
Svako ima svoj radni sto?! To je bila prava raskoš! Obožavala sam taj svoj radni sto. Bilo je to moje malo kraljevstvo, manje više svega! Kada danas pokušam da se setim kako sam provodila vreme sedeći za njim, najmanje se sećam učenja. Sećam se lepljenja sličica po njemu, odmah, prvih dana, iako je mama negodovala. Sećam se pisanja dnevnika, maštarenja o dalekim putovanjima i ostvarenim ljubavima, mazanja noktiju i pisanja ljubavnih pisama. Onda sam se na neko vreme od njega odvojila, sedala sam za njega vikendom tokom studiranja, a onda sam ga potpuno zaboravila i napustila. Čamio je neko vreme u podrumu, pa u garaži, da bih jednom prilikom odlučila da ga donesem u jedan sićušni podstanarski stan u koji je jedva mogao da stane. Želja da ga vratim u svoj život, valjda zbog uspomene na mamu koja je otišla iz njega, toliko je bila snažna da sam ga na jedvite jade nekako ugurala u svog „focu” (ford fijesta) i vozila dva i po sata do te garsonjere. Radnu površinu je tada zauzela tastatura i neke sitnice, u glavnom nepotrebne. Tog svog kreativnog nereda, kako sam volela da pravdam svoju neorganizovanost, retko sam uspevala da se oslobodim i da površina radnog stola bude uredna. Uopšte mi nije važno šta se na njemu nalazi i šta bi trebalo da radim, ali u trenutku kada sednem za svoj radni sto, osećam da sam na svom terenu. Čak je i miris, i posle nekoliko decenija isti onaj miris punog drveta kada otključam ormarić sa desne strane. A kada ga otvorim, tu me čekaju uredno polepljene sličice preko cele unutrašnje površine vrata. Neke od njih imaju već „uši“ na ćoškovima, neke su se malo i odlepile, ali i dalje su tu i podsećaju na deo života kada sam maštala, sanjarila i zamišljala kako će svet i ja u njemu izgledati kada „porastem velika“. Sličice iz serijala „Ljubav je...“ Divne, nežne, simpatične, ponekad i komične sličice o ljubavi. Kada ih danas posmatram, uviđam da su sve istinite, i zahvaljujem se životu što mi je omogućio da upravo takvu definiciju ljubavi, kao sa tih sličica, danas i živim. Više puta sam donosila odluku da sve lepo izribam i doteram radnu površinu, (bratov sto je nasledio njegov sin, ofarban je u belo i savršen je) ali uvek se predomislim. Možda i hoću jednog dana, ali te sličice neću ni da pipnem!
Sto mi je bio i ostao oslonac u životu, podrška koja je uvek uz mene i kad mi dobro ide, a i kad nije tako. Evo vas sve pozdravlja ispod tastature, srećan što je pomogao jednoj devojčici da odraste, i što joj je i dalje na raspolaganju i što su se, nakon skoro tri decenije podstanarstva i seljakanja, najzad skrasili u svom domu. Verujem da ćemo još mnogo lepoga zajedno da stvorimo.
Nina Martinović Armbruster