Нинине мустре: Фоца
Тврдња да и ствари имају душу, деловала ми је одувек више шаљиво него озбиљно. Мој осећај о томе шта значи душа, некако се није поклапао са идејом да такву душу како је ја замишљам, могу да имају нежива бића.
Примећивала сам кроз живот да ствари, а поготово неки уређаји, раде боље, ако њима баратам са пуном пажњом и ако их боље пазим и чувам, али чинило ми се да је то више неки лични осећај него реалност. Ипак, стварност ме до сада више пута демантовала.
Фоца је био мој први ауто. Добио је то име чим сам га први пут провозала. Био је то један од најсрећнијих дана у мом животу. Иако сам целога живота замишљала ауто црвене боје, он је био тамно плаве, али све друго на њему и у њему, било је баш по мом укусу. У питању је био Форд фиеста, један малени четворочкаш са фаровима попут тужних очију када се гледа од напред, али у ствари, био је то један врло весео ауто. Нема тог места куда бих пожелела да одем, а да ме мој Фоца није безбедно одвезао. Као и већина припадница нежнијег пола, нисам се баш поломила око његовог одржавања, препуштала бих то мајсторима који су ме стално опомињали да је паљење лампице за уље знак за узбуну највишег степена, а не знак упозорења. Дозвољавала сам да се којекакви лежајеви, амортизери, каишеви и све те неке фелне и шелне у потпуности истроше, или шта је већ могло да им се догоди, пре него што бих закукала мајсторима да рањеног Фоцу хитно приме на поправку. Није се то све дешавало редовно, али хоћу да кажем да је било таквих ситуација. Ипак служио ме је одлично, више од једне деценије. Склона сам да поверујем да је то зато што сам га у души истински волела. Сваки пут када бих седала у њега, ја бих га поздравила, а на крају сваког пута, ја бих му се захвалила на вожњи. Умела сам често и да га пољубим у волан, увек са смешком и гласно изговореним поздравом. Био је прва крупна ствар коју сам од сопствене плате купила на рате, и иако је био полован, за мене је био сасвим нов. Изгледало је као да ми је ту наклоност, ту велику љубав, узвраћао пуном снагом. Када су се стекли услови, пала је одлука да Фоцу продамо и његову вредност уградимо у нови ауто. Није ми било свеједно. Мало сам и отплакала, опраштајући се са својим деценијским другаром. И често га се сетим са осмехом на лицу.
Руски физичар Владимир Зеланд каже да ми својим односом према одређеном употребном предмету градимо око тог предмета енергетску структуру која његове делове држи у складу и помаже да добро функџионише. Ако на њега обраћамо пажњу, ако се енергетски са њим повезујемо у доброј намери и са поверењем, онда заправо комуницирамо не са тим предметом, него са сопственом представом о томе чему нам тај предмет служи и како нам служи. Мој фоца ми је потврда да све то има смисла. Захваљујући њему, научила сам да мој однос према стварима, временом ствара неку врсту њихове душе и да је јако важно на који се начин према тој „души“ опходим. Знам да ми понекад и неки људи, баш као и Фоца опросте када их из неког разлога запоставим, али ти изузеци само потврђују правило да односи зависе од тога како се ја поставим.
Нина Мартиновић Армбрустер
