Nomus 2019, susreti: Aleksandar Marković, dirigent

Prvi put se predstavio novosadskoj publici rukovodeći Vojvođanskim simfonijskim orkestrom na koncertu povodom obeležavanja veka od prisajedinjenja Vojvodine Srbiji, dok se u Novi Sad vraća da sa istim orkestrom večeras na Nomusu premijerno izvede Malerovu Sedmu simfoniju. Prisećajući se svečanosti i samog rada sa ansamblom, on ističe se raduje predstojećem projektu pošto je Vojvođanski simfonijski orkestar, kako kaže, „odličan, motivisan i fleksibilan ansambl, koji muzici prilazi sa mnogo ljubavi i energije”.

Kakav je osećaj vratiti se i sarađivati sa orkestrima sa ovih prostora? Da li je odnos sa ansamblom i publikom drugačiji u odnosu na druge zemlje?

Dug niz godina vezan sam za dva orkestra sa prostora bivše Jugoslavije. To su Slovenska filharmonija iz Ljubljane, s kojom u kontinuitetu radim već 16 godina, i Simfonijski orkestar Hrvatske radio-televizije, s kojim sam upravo proslavio 10 godina saradnje. To su vrhunski ansambli, koji takođe imaju privilegiju da rade u akustički odličnim salama, kao što su Cankarjev dom i dvorana „Vatroslav Lisinski”, i zato im se uvek sa zadovoljstvom vraćam. Upravo sam ostvario i prvu saradnju sa Sarajevskom filharmonijom, i sa sva tri orkestra imam dalje planove. 

Na koji način pristupate radu na određenom operskom ili orkestarskom delu i kako predstavljate svoje ideje ansamblu?

Pre svega, svako mora da zna šta treba da radi, i na koji način. Prilikom pripremanja kompleksnih partitura tehnička osnova je najvažnija, jer ona omogućava prodiranje u više interpretativne sfere. U svom radu trudim se da budem što efikasniji, ali i da konstantno pravim muziku. 

Na Novosadskim muzičkim svečanostima pod Vašim rukovodstvom Vojvođanski simfonijski orkestar izvešće Malerovu Sedmu simfoniju. Kao i sve Malerove simfonije, i ovo delo karakteriše njegova zvučna kompleksnost, ogroman izvođački aparat i „gigantska“ forma. S kakvim ste se izazovima suočavali pri radu na ovoj simfoniji?

Sedma simfonija nema pravi adagio, tipičan stav, koji je proslavio Treću, Četvrtu, Petu, Šestu i Devetu simfoniju, i verovatno je zbog toga neko vreme bila u senci tih „popularnijih“ simfonija. Maler u Sedmoj simfoniji izbegava duboki lični patos, emociju i osmeh kroz suze, elemente koji karakterišu njegova ostala popularna simfonijska dela. Delo raste iz tame i sporog valjanja prvog stava, njegovih divljih marševa i ekscesa, i kristalnih pauza osluškivanja prirode, mira i povremenog izliva romantične emocije. Ona se kreće u senkama, živi od kontrasta i snažne harmonske i formalne inventivnosti unutrašnjih stavova. Težište i snaga fokusirane su u neverovatnoj energiji i eksploziji radosti koju donosi finale - trijumf svetlosti na kraju tunela, rezultat i rešenje nemira i patnje prvog stava, traganja skerca, i privremene bezbrižnosti druge noćne muzike. Završni stav je ekstaza pobede nad samim sobom, pođednako slavljenje kreativne energije sunca i ljudskog duha.

Aluzija na prirodu i zvuke iz prirode česta je mimetička pojava u Malerovom simfonijskom stvaralaštvu. Kako tumačite princip podražavanja u Sedmoj simfoniji, imajući u vidu da drugi i četvrti stav ovog dela imaju naziv Nachtmusik, odnosno noćna muzika?

Prva i druga noćna muzika su kompozitorova alternativa za adagio, dok u isto vreme služe da pojačaju efekat sunca, buđenja i energije koju donosi finale. Kao i u životu, pravo prosvetljenje rezultat je dugotrajnog traganja, mraka, borbe, nedoumice i strpljenja. Ova simfonija nas vodi kroz pejzaž naših sopstvenih života, izazova i preispitivanja. Ako verujemo, na kraju nas očekuje trijumf.

Da li ste, tokom rada na ovoj simfoniji, više upućeni na zvuk koji treba da oponaša prirodu ili se oslanjate na formalne aspekte muzičkog dela i opšte principe orkestracije, da biste ostvarili potpun umetnički doživljaj?

Maler se služio elementima prirode koje gradi iz principa Urklang-a, znači primarnog zvuka i vibracije prirode s kojom počinje Prva simfonija. Dok je komponovao u svojoj kućici u šumi, on je slušao prirodu, a zatim bi pretvarao doživljenu emociju u zvuk. Kod njega onomatopeja nije primarna, dok su elementi, kao na primer kravlja zvonca Herdeglocken, prisutni u cilju stvaranja atmosfere u čijoj sredini stoji subjektivna emocija. Trudim se da realizujem svaku Malerovu želju napisanu u partituri, jer je on precizno znao šta želi da postigne. On je, između ostalog, i revidirao svoja dela nakon praktičnog izvođenja, kako bi njegove želje bile što jasnije za buduće izvođače.

Na koji način je, prema Vašem mišljenju, danas potrebno usmeriti mlade ljude, i ljubitelje muzike ali i izvođače, ka boljem razumevanju ozbiljnog muzičkog stvaralaštva?

Treba se usredsrediti na sadržaj, ostati otvoren i senzibilan i negovati glad za umetnošću. Muzika je jedna od primarnih potreba ljudske vrste, kako ona elementarna tako i ona umetnička. Elementarna zadovoljava instinkte, dok umetnička obogaćuje duh.

Uprkos činjenici da je, u vreme kada je komponovao ovu simfoniju, Maler bio jednako uvažen kao dirigent i stvaralac, da li je svojim kompozicionim rešenjima, formom i orkestracijom unapred odredio izgled samog dela ili je ipak ostavio slobodu za usaglašavanje deonica, boje i zvuka?

Tehnički je sve napisano, ono što nama preostaje je doziranje agogike i sklad prelaza i generalnog tempa. U ogromnim Malerovim formama jako je bitno zadržati preglednost i sklad. Zvučni balans i boja su u službi izraza. Ono što je najteže jeste razumevanje Malerovog univerzuma: on je praktično dirigovao kompletan repertoar koji je tada postojao i bio natprosečno načitan. Njegove simfonije su sinteza svih muzičkih elemenata koji su prošli kroz njegov nervni sistem, proizvod onoga sto je ikada čuo, dirigovao ili čitao, i njegovog jedinstvenog i senzibilnog karaktera. Razumeti Malera znači razumeti celokupno muzičko i literarno nasleđe pre njega, sjedinjeno sa njegovim inteligentnim, enigmatičnim bićem.

Emilija Pušić