Номус 2019, сусрети: Александар Марковић, диригент

Први пут се представио новосадској публици руководећи Војвођанским симфонијским оркестром на концерту поводом обележавања века од присаједињења Војводине Србији, док се у Нови Сад враћа да са истим оркестром вечерас на Номусу премијерно изведе Малерову Седму симфонију. Присећајући се свечаности и самог рада са ансамблом, он истиче се радује предстојећем пројекту пошто је Војвођански симфонијски оркестар, како каже, „одличан, мотивисан и флексибилан ансамбл, који музици прилази са много љубави и енергије”.

Какав је осећај вратити се и сарађивати са оркестрима са ових простора? Да ли је однос са ансамблом и публиком другачији у односу на друге земље?

Дуг низ година везан сам за два оркестра са простора бивше Југославије. То су Словенска филхармонија из Љубљане, с којом у континуитету радим већ 16 година, и Симфонијски оркестар Хрватске радио-телевизије, с којим сам управо прославио 10 година сарадње. То су врхунски ансамбли, који такође имају привилегију да раде у акустички одличним салама, као што су Цанкарјев дом и дворана „Ватрослав Лисински”, и зато им се увек са задовољством враћам. Управо сам остварио и прву сарадњу са Сарајевском филхармонијом, и са сва три оркестра имам даље планове. 

На који начин приступате раду на одређеном оперском или оркестарском делу и како представљате своје идеје ансамблу?

Пре свега, свако мора да зна шта треба да ради, и на који начин. Приликом припремања комплексних партитура техничка основа је најважнија, јер она омогућава продирање у више интерпретативне сфере. У свом раду трудим се да будем што ефикаснији, али и да константно правим музику. 

На Новосадским музичким свечаностима под Вашим руководством Војвођански симфонијски оркестар извешће Малерову Седму симфонију. Као и све Малерове симфоније, и ово дело карактерише његова звучна комплексност, огроман извођачки апарат и „гигантска“ форма. С каквим сте се изазовима суочавали при раду на овој симфонији?

Седма симфонија нема прави адагио, типичан став, који је прославио Трећу, Четврту, Пету, Шесту и Девету симфонију, и вероватно је због тога неко време била у сенци тих „популарнијих“ симфонија. Малер у Седмој симфонији избегава дубоки лични патос, емоцију и осмех кроз сузе, елементе који карактеришу његова остала популарна симфонијска дела. Дело расте из таме и спорог ваљања првог става, његових дивљих маршева и ексцеса, и кристалних пауза ослушкивања природе, мира и повременог излива романтичне емоције. Она се креће у сенкама, живи од контраста и снажне хармонске и формалне инвентивности унутрашњих ставова. Тежиште и снага фокусиране су у невероватној енергији и експлозији радости коју доноси финале - тријумф светлости на крају тунела, резултат и решење немира и патње првог става, трагања скерца, и привремене безбрижности друге ноћне музике. Завршни став је екстаза победе над самим собом, пођеднако слављење креативне енергије сунца и људског духа.

Алузија на природу и звуке из природе честа је миметичка појава у Малеровом симфонијском стваралаштву. Како тумачите принцип подражавања у Седмој симфонији, имајући у виду да други и четврти став овог дела имају назив Nachtmusik, односно ноћна музика?

Прва и друга ноћна музика су композиторова алтернатива за адагио, док у исто време служе да појачају ефекат сунца, буђења и енергије коју доноси финале. Као и у животу, право просветљење резултат је дуготрајног трагања, мрака, борбе, недоумице и стрпљења. Ова симфонија нас води кроз пејзаж наших сопствених живота, изазова и преиспитивања. Ако верујемо, на крају нас очекује тријумф.

Да ли сте, током рада на овој симфонији, више упућени на звук који треба да опонаша природу или се ослањате на формалне аспекте музичког дела и опште принципе оркестрације, да бисте остварили потпун уметнички доживљај?

Малер се служио елементима природе које гради из принципа Уркланг-а, значи примарног звука и вибрације природе с којом почиње Прва симфонија. Док је компоновао у својој кућици у шуми, он је слушао природу, а затим би претварао доживљену емоцију у звук. Код њега ономатопеја није примарна, док су елементи, као на пример кравља звонца Хердеглоцкен, присутни у циљу стварања атмосфере у чијој средини стоји субјективна емоција. Трудим се да реализујем сваку Малерову жељу написану у партитури, јер је он прецизно знао шта жели да постигне. Он је, између осталог, и ревидирао своја дела након практичног извођења, како би његове жеље биле што јасније за будуће извођаче.

На који начин је, према Вашем мишљењу, данас потребно усмерити младе људе, и љубитеље музике али и извођаче, ка бољем разумевању озбиљног музичког стваралаштва?

Треба се усредсредити на садржај, остати отворен и сензибилан и неговати глад за уметношћу. Музика је једна од примарних потреба људске врсте, како она елементарна тако и она уметничка. Елементарна задовољава инстинкте, док уметничка обогаћује дух.

Упркос чињеници да је, у време када је компоновао ову симфонију, Малер био једнако уважен као диригент и стваралац, да ли је својим композиционим решењима, формом и оркестрацијом унапред одредио изглед самог дела или је ипак оставио слободу за усаглашавање деоница, боје и звука?

Технички је све написано, оно што нама преостаје је дозирање агогике и склад прелаза и генералног темпа. У огромним Малеровим формама јако је битно задржати прегледност и склад. Звучни баланс и боја су у служби израза. Оно што је најтеже јесте разумевање Малеровог универзума: он је практично дириговао комплетан репертоар који је тада постојао и био натпросечно начитан. Његове симфоније су синтеза свих музичких елемената који су прошли кроз његов нервни систем, производ онога сто је икада чуо, дириговао или читао, и његовог јединственог и сензибилног карактера. Разумети Малера значи разумети целокупно музичко и литерарно наслеђе пре њега, сједињено са његовим интелигентним, енигматичним бићем.

Емилија Пушић