Intervju: Nenad Šaponja – Ideal je putovati kao neispisana knjiga

“Nenad Šaponja se bavi uspostavljanjem veza između različitih stvarnosti, jezika, država i književnih svetova o svom ruvu i o svom kruvu”, komentar je, pak, pisca Vladimira Pištala. A sam Šaponja otkriva u predgovoru da su sva opisana putovanja bila isključivo vezana za „književne poslove”, poput sajmova knjiga ili, u slučaju Pekinga, kineskog programa za izdavače, te da su neke od ovih putopisnih beleški već bile publikovane, između ostalog i u „Dnevniku”. Stoga smo razgovor sa autorom i počeli pitanjem u kojoj meri je sabiranje ovih zapisa iz, kako sam kaže, „javnog dnevnika, maskiranog kao putopis” i njihovo objavljivanje kao knjige istovremeno bila posledica i potrebe da se ukaže na svojevrstan paradoks opisan u poglavlju „Biti Evropljanin u Kočiju”: „Kao pisci zakovani smo u svoj jezik, a čim se pomerimo u svet, vidimo da je taj jezik univerzalan” ..?

Radi se, naravno, o još jednom registru percepcije, pojašnjava Nenad Šaponja.

Kada odete negde, dodaje, u drugi jezik, drugu kulturu, vi skidate veo po veo sa onog vidljivog.

A to vaše vidljivo je najčešće oblikovano od predrasuda i stereotipa. Kada se ono što počinjete da viđate, duboko razlikuje od onoga što ste pretpostavljali, vi se susrećete upravo sa onim procepom usred realiteta u kome počinju i čuđenje i literatura. Jezik književnosti je način da počnete govoriti o suštinskim stvarima. I zato je zgodno voditi dnevnik, jer fiksirate na papiru, ili na ekranu u današnje vreme, književne elemente svakodnevice. Što se tiče knjige „A Brisel se da prehodati lako”, u pitanju je, dakle, dnevnik, taj prostor apsolutne slobode i prostor, naravno, apsolutnog (književnog) iskušenja, sveden na neka putovanja za koja se pokazuje da imaju i svoju unutrašnju dramaturgiju i međusobnu gravitaciju. Te činjenice su mi i dale ideju da baš ove putopise iz dnevnika uokvirim unutar istih korica. A jedna od stvari koja povezuje sva ova mesta, i još više sve ljude koje sam na njima sretao, jeste taj podrazumevani univerzalni jezik značenja književnosti, kaže Šaponja.

Na jednom mestu pominjete „Embahade”. U kojoj meri su te memoarske beleške Miloša Crnjanskog sistemski uticale na oblikovanje „Brisela”?

„Embahade“ i „Hiperborejci“ su odličan primer percepcije pisca. Nije nama Miloš Crnjanski važan zato što smo, recimo, lane obeležili 125. godišnjicu njegovog rođenja, već je važan način na koji on vidi svet. I da li je to viđenje danas i deo našeg viđenja stvari. Ove knjige, njegov susret sa svetom, jeste susret cele naše kulture koju u sebi nosi pisac „Čarnojevića“ i „Seoba“. Zato sam uvek i beskrajno uživao u čitanju putopisa velikih pisaca, naročito naših. Smisao koji nam donosi ono što se može napisati iz ovakve perspektive jeste superioran stvarnosni smisao.

„Čak i kada su im putovanja maskirana u posao, pisci putuju, uglavnom, da bi stigli do sebe”, piše u predgovoru knjige . Pronalazi li pisac Nenad Šaponja sebe dok putuje ako tokom tih putovanja – ne piše?

Putovanje je uvek susret dvaju kultura. U isto vreme i jednostavna, ali i vrlo komplikovana stvar. Vi donosite nešto, vi nudite nešto, vama se nudi nešto i vi možda preuzimate nešto. Da bi imali pravu percepciju pisca, vi morate najpre doneti to nešto. Pisac ako ne piše, ili se pak nije pod tenzijom da se sprema da piše, možda i nije pisac. Jednostavno ne postoji. A predstava za njegovu dušu, koja se odigrava tokom putovanja, to skidanje velova s vidljivog, istovremeno je i prepoznavanje do tada nevidljivih stvari. I tada putopis može da postane književnost. Dakle, stvar je jednostavna, jedan od načina da dopete do sebe, naročito ako ste pisac, jeste da pišete.

Po mom iskustvu, tuđi jezici izoštravaju moj sopstveni. Ođednom vam sve legne, svaki izmišljeni zglob postane pokretan i oživi. Nekako se desilo da sam prethodnu pesničku knjigu „Izgledam, dakle nisam“ skoro celu koncipirao i napisao tokom različitih putovanja. Sasvim otvoreno, imao sam utisak da se borim za vazduh, za svoj jezik, a ti stihovi su bili forma kroz koju sam disao. Ta knjiga je proizvod potpuno drugačije percepcije nego „Brisel“, a sticaj energetskih okolnosti je da su nastajale praktično u isto vreme.

Kada se pesnik okrene prozi, pogotovo putopisnoj, za koju se često govori da predstavlja „unutarnji pejzaž”, neretko mu teško uspeva da se odvoji od svog poetskog rukopisa. Dnevnički, a zapravo putopisni zapisi, sakupljeni u „Briselu”, međutim, ne teže tome da „umiru u poetskoj lepoti”, već su na prvom mestu britki i filmični, ali često i polemički, pa čak i autoironični?

Da, sasvim je tačno da knjigu „Brisel“ piše pesnik, a „Brisel“ nije pesnička knjiga. Proza je sasvim druga vrsta zavođenja. Mnogo otvorenija, jasnija i konkretnija, zato, kako vi to kažete, mora biti „britka i filmična“, što je naravno deo priče zavođenja, ali savremeno doba podrazumeva i da vodite polemiku sa onim na šta ne pristajete i da ste u svako momentu spremni da sebe (ma ko to bio) vidite i predstavite u ironičnom okviru. Samo takav okvir daje suštinsku ozbiljnost. Inače, sve bi se raspalo i rastopilo u nanosima talasa trivijalnosti savremenog sveta. A književna percepcija sveta vam upravo pomaže da od svakodnevnog doprete do posebnog, da u uobičajenom otkrijete sloj lepog.

U knjizi „A Brisel se da prehodati lako” otkrivaš da ono što čitaš određuje oblik tvojih snova. A šta u tvom književnom svetu oblikuju putovanja?

Izgleda da smo u ovom razgovoru prešli na ti. Neki od čitalaca moje knjige su mi kazali da su takođe prešli na „ti“ tokom čitanja i to doživljavam kao kompliment. Jedan mi je čak rekao „pišeš kao da sam ja putovao tamo“. Snovi su, inače, onaj deo naše stvarnosti koji naš realitet svakodnevno nipodaštava. Sasvim privatno, praksom čitanja često nalazim način da prevaziđem tu prepreku. Na sličan način, kao što smo već rekli, i iskustvo čitanja menja percepciju naših putovanja. A pisac kada putuje ima posebne obaveze. On nije turista. Nije ni trgovac. Ni političar. Sa stanovišta putovanja, nisu to ljudi nižeg reda, ali svakako manjih obaveza koje se iscrpljuju u hedonizmu ili u poslu. Za nas putovanje nije razglednica, nije turistički stereotip. Za pisca je ono dublji registar života. Uostalom, kao i sve prave knjige.

Predrag Matvejević je svojevremeno rekao da je kod putopisnih knjiga najgore kada pisca zavede erudicija, pa se u njoj utopi narativnost. Iako se u „Briselu” može pronaći niz zanimljivih detalja, ukrasa kojih nema u Vikipediji, tekst „teče” i lako se čita. U kojoj meri je to i zasluga iskusnog urednika Nenada Šaponje koji je prvi čitao autora Nenada Šaponju?

Urednik čita pisca, van sumnje, ali, barem u mom slučaju, urednika ne bi bilo da nema najpre pisca. „Brisel“ je dnevnik maskiran u putopis, mada se može i obrnuto reći. Ne verujem da u njemu možete naći „vikipedijske“ sadržaje. Pošto je u pitanju dnevnik, pisao sam skoro isključivo o onome što mene zanima. „Urednik“ je posle pomislio da to zanima i druge. A i ti „drugi“ su mu pomogli u tome. Pošto su svi ovi dnevnici-putopisi već objavljeni u dnevnim novinama, njuz-magazinima i književnim časopisima, imao sam prilike da odslušam brojne reakcije. Neki od čitalaca su se spremali i išli na putovanja na destinacije iz moga dnevnika, a neki drugi su na beoradskom sajmu tražili da kupe knjigu skoro godinu dana pre nego što je ona napisana i objavljena. Taj javni život delova ove knjige ohrabrio je „urednika“ Nenada Šaponju da traži od „autora“ Nenada Šaponje da dovrši knjigu i objavi je baš u ovoj formi.

Traži li autor „Brisela”, dok putuje, i „obećanu literarnu zemlju”, ili se „samo” zadovoljava novim književnim motivima i temama, kao i „zalihama stvarnosnog materijala”?

Neću vas slagati ako kažem da imam utisak da sam na svakom od ovih mesta već bio. S jedne strane, u pitanju je iskustvo čitanja, ta sugestivna percepcija koja ulazi u nas dok mi ulazimo u stvarnost velikih knjiga. S druge strane, neke prostore valjda prepoznajemo u anamnezi vlastite duše, koja je uveliko već bila na nama neznanim mestima. A pisac uvek traga za vlastitim tekstom u kome će se zaista probuditi. Iako imam ideal da putujem, bilo gde, kao neispisana knjiga, moram da priznam da uvek sa sobom nosim neki prtljag. Poslovni razlozi, koji su u stvarnosnom korenu svih putovanja iz ovog dnevnika, u njemu su se povukli na račun lične književne percepcije.

M. Stajić