Mario Liguori:Jezik je "zver" koju je nemoguće savladati
BEOGRAD: Lingvista i pisac Mario Liguori, docent na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, već godinama živi u Srbiji i piše na srpskom jeziku, kaže da ga je Švedska mnogo promenila, Srbija naučila da treba deliti sa drugima, ali se u svojim knjigama uvek vraća zagonetnom i misterioznom Napulju, "raju u kome obitavaju đavoli".
"Napolitanci su bolno vezani za život i to je tragična egzistencija, stalno između dobra i zla u gradu u kome je najukusnija hrana glad, gradu koji je i raj i pakao, u gradu koji zna za najveće filozofe i za najveću zatucanost u Italiji, u gradu koji je haos a istovremeno pokušava da nađe red", kaže Liguori na početku razgovora za Tanjug, a povodom svoje nove knjige "Ideja Napulja".
Protivurečnosti Napulja jesu jedan od razloga zašto toliko piše o njemu, a drugi razlog je, priznaje, što živi u Srbiji i kao pisca ga nešto tišti, peče, boli i da bi se pomirio sa činjenicom da nije u svojoj zemlji, piše o tom gradu.
Primećuje da su Srbi ubeđeni da imaju mnogo zajedničkih osobina sa Napolitancima, dok Napolitanci govore da su jedinstveni.
"Južnjak zna da ne postoji niko na svetu kao što je on. Napolitanac nikad ne bi mogao da tvrdi da liči na Srbina, ali Srbi verovatno zbog velike ljubavi prema Italiji i svega kroz šta je Srbija prolazila, zbog želje da se približe Mediteranu, veruju da liče na Napolitance", rekao je Liguori.
Italija je, prema njegovim rečima, posebna jer je ona domovina svakoga, i onih koji se nisu rodili u njoj, i podseća da je veliki Gete rekao da se samo u Rimu osećao kao čovek.
Iako se u Srbiji oseća prijatno, sa svojim studentima i čitaocima, nije siguran koliko se "odomaćio".
"Možda sam bio veći domaćin ranije nego sada zato što sam se uklopio, ali i nisam, istovremeno sam hteo da naučim kako ovde funkcioniše život i sačuvam neke svoje stavove o tome kako treba živeti", rekao je autor knjiga "Sedam jesenjih priča", "Prva ljubav", "Vedi Napoli e poi muori: Napulj u srpskim putopisima od 1851. do 1951. godine", "Napuljski diplomata".
Bez obzira što tečno govori srpski i piše na srpskom jeziku, smatra da nije savladao srpski jezik niti mu je to cilj.
"Pisac mora da stvara svoj jezik, a lingvista zna da ne može da savlada nijedan jezik pa ni maternji. Bila bi apsurdna tvrdnja da sam ja savladao ili da pokušavam da savladm jezik. Jezik je zver i nemoguće ga je savladati. Jezik je suma znanja, riznica. Jezik je veći od mene", ističe Liguori.
U svojim knjigama opisao je i Beograd i Novi Sad. Priznaje da se lepše oseća u većem gradu i sa Beogradom ima poseban odnos jer tu ima svoje čitaoce, priređuje književne večeri, dok u Novom Sadu može da se povuče i piše.
I dok o Napolitancima otvoreno govori, posebno o muškarcima koji do penzije ili možda čak smrti ostaju detinjasti, što smatra "kolateralnom štetom karaktera", osobine Srba ne želi da generalizuje, jer smatra da su stereotipi opasni.
Strastveni je putnik i posetio je gotovo sve evropske države, duže je boravio u Irskoj, Velikoj Britaniji i Sloveniji, a u Švedskoj je živeo dve godine i to iskustvo ga je "promenilo za čitav život".
"Tek kada sam došao u Švedsku, shvatio sam kako čovek treba da se ponaša, neke najbanalnije stvari, kako treba da se ponaša u autobusu, na ulici. Vaspitanje je mnogo prisutno na jugu Italije, ali mi smo mnogo bučni ljudi i najbolji među nama su bučni, a toga u Švedskoj nema. To je tiha, otmena sredina. Crnjanski je jednom rekao da se vraća u Skandinaviju zbog plemenitosti tog severnog tipa ljudi. Oni su prirodno plemeniti", istakao je Liguori.
A šta je naučio u Srbiji?
"Naučio sam da u životu uvek treba da budeš velikodušan, da pokušaš da sa drugima deliš ono što imaš. To je vrlo pozitivna osobina Srba. Nekim narodima to loše ide, ali u Srbiji funkcioniše", primetio je Liguori.
