IZA IZLOGA Velika očekivanja

Što se kaže, taman sam se nekako navikla na ovu i sad opet sve ispočetka: novih 365 dana za treniranje promena. Dakle, ništa što bi moglo da me oduševi i natera u neki lud provod. Privatno, to jest u krugu vrlo malog broja ljudi, još je i opcija o kojoj bih mogla da razmislim. Sve drugo, nema šanse.

S druge strane, ove „stare“ godine meni su, bez obzira na to da li su mi teže ili lakše „pale“, baš onako drage i teško se od njih rastajem. Nekako uživam u tome da - najčešće dok se šetam ulicama grada - sabiram i „pakujem“ sve naučene lekcije, sve lepo i ono manje prijatno što me je „kalilo“ u godini na izmaku, te je to nešto kao samo moj praznik u decembru. Čak i poklone sebi kupim kada želim da se nagradim za neku uspešno savladanu lekciju, a ne da bih ne znam ti ni ja šta, „prizvala“ u Novoj godini.

Pre nekih desetak godina sam sticajem raznoraznih (subjektivno-objektivnih) okolnosti 31. decembra negde oko šest popodne shvatila da ću Novu dočekati sama u stanu, bez ikakavih provoda, druženja i zezanja. Na trenutak me je uhvatila panika; kako ću sad sama, pa to nije predviđeno; šta se radi i kako se ponaša u toj situaciji, da li da se pravim da je sve OK ili je možda prihvatljivije plakati nad vlastitom sudbinom... Ovo su samo neka od pitanja koja sam sebi postavljala, dok sam onako na brzinu pravila (neku kao) prazničnu klopicu. Pa, neću baš gladna da uđem u novo leto!

I tako, malo sam kuvala, malo slušala muziku, potom sam fino ručkala, popila čašu vina, gledala kako se Kameron Dijaz i Yad Lou zaljubljuju u predivnoj zimskoj scenografiji u nekom britanskom „što dalje od Londona“ mestašcetu i... Sve je bilo baš onako superica. Uživala sam. Gledano iz današnje perspektive mogla bih čak da kažem da je to bio jedan od boljih (negde u klasi onog kad sam bila zaljubljena do ušiju) dočeka u mom životu; uživanje plus lekcija bonus – naučila sam šta je samoća i kako živeti skroz dobro u njenom društvu. Posle toga mi više nikada, koliko god volela da se družim s ljudima, nije zasmetalo kada se nešto – proslava, šetnja, kafa, večera -  svede na singl varijantu. Upravo suprotno, naučila sam da se tome radujem...

A što se tiče svih onih koji polažu velike nade i očekivanja u godinu pred nama, ne sumnjam da su spiskovi želja i planovi već strateški okačeni negde u blizini jelke. Lampice uveliko trepere, toalete su, pretpostavljam, takođe spremne, šampanjac se moguće već hladi i – fešta može da počne! Za razliku od uobičajnog repertoara želja svih manje ili više dobronamernih koje se uglavnom svode na dobro zdravlje, pun novčanik, sreću u ljubavi i osmeh kao zaštitni znak, od mene nešto malo drugačije.

U Novoj godini vam želim više karaktera; više čak i od osmeha. E sad, ako baš i niste ludi za plaćanjem cene za svoje postupke; za sve što ste učinili ili propustili da uradite; za sve što ste se ogrešili i pogrešili, evo i jednog krajnje pragmatičnog razloga zbog kojeg bi upravo karakter (a ne osmeh) trebalo da bude vaš najbolji prijatelj. Samo s karakterom ispisanim na licu bore vam više neće biti problem i muka. Nećete morati pod nož i ostale „popravke. A ne, čuvaćete svako to svedočanstvo bilo svoje pobede, bilo poraza, gubitka... Bez obzira o čemu da je reč, svaka je „šara“ zapravo svedočanstvo da ste nešto proživeli i preživeli, da ste, kako se to popularno kaže, „ušli, prošli i pobedili“.

I još nešto... Karakter će vam nesporno pomoći u još dve nimalo beznačajne stvari: da čak i u „strit brendovima“, u prevodu modi za široke narodne mase, izgledate originalno i drugačije, odnosno, da čak i kada „šetate“ kopiju nekog skupocenog brenda izgledate „skuplje“ od originala s osmehom.

U tom slučaju, imaćete i više nego dovoljan razlog da proslavite odlazeću godinu, bez potrebe da se brže-bolje i onako glavom bez obzira „svičujete“ na nešto kao skroz novo i nepoznato. Nema potrebe za jurnjavom i trkom; biće vam skroz dobro tu gde ste i (bilo da ste sami ili u društvu) s kim ste. A onda lepo u ponoć, sve s borama, viškom kilograma ili već nekom drugom društvenom (ne)prihvatljivom stavkom, sebi jednostavno recite: „E, pa, neka je sa srećom!“. I da, pod obavezno lepo (bez brojanja kalorija) ručkajte, popite neko fino pićence i za kraj se malo i zasladite. Počastite se i uživajte.

Zaslužili ste.

Jasna Budimirović