IZA IZLOGA Dobro da bolje ne može biti

Da pokušam da u ova kritična vremena kratkodnevice (i bez sunca, i bez belog dana) stvari sagledam iz vedrije i optimističnije perspektive; onako kroz pozitivom ispunjene ružičaste naočare i ubeđena da će sve (ako već i nije) biti u najboljem redu.

Za početak, vedro konstatujem da mi se sredinom prethodne nedelje s prvim snegom vratilo i grejanje. Kako divno i kakav savršen tajming! Šta uopšte još poželeti? Jeste da sam se prethodnih desetak dana smrzavala, ali je eto na kraju sve ispalo dobro da bolje ne može biti. Ništa manje fantastičan nije ni razlog zbog kojeg su radijatori kod mene u stanu bili ledeno do smrznuto hladni. U komšiluk i to onaj „prvi“, to jest, u stanu do mog, došlo je do promene vlasnika i onda su ovi moji novi susedi, logično, poželeli da kupljeni prostor prilagode svojim potrebama i željama. Jeste da su majstori s radovima krenuli još dok sam se gradom bezbrižno šetala u japankama i da eto već nekoliko meseci faktički živim na gradilištu, ali nema veze – važno je da posao oko uređenja bude (mantram već neko vreme u „samo pozitivne misli“ raspoloženju) završen najbolje što se može i da na kraju (ako baš ne svi) novi vlasnici sasvim sigurno budu zadovoljni...

A po onoj stari da „ko radi, taj i greši“, i kod mene u komšiluku se baš onako grešilo u hodu. I to je OK, pa ljudi smo... Ljudski je da malo poplavi u kupatilu kod komšija ispod, baš kao i da se pločice malo „odvale“ sa zidova u stanu iznad. Ali, naši novi susedi su konačno (posle dve nedelje intenzivnog - od jutra do mraka - razvaljivanja zidova) mogli zadovoljno da odahnu. Još jedna divna vest: uspeli su u naumu da projektovanu veličinu vrata od terase bezmalo uduplaju, te činjenica da su pritom malo „kvrcnuli“ i noseći zid nema neku težinu. Pogled je priceless i to je najvažnije. Uostalom, ni kod komšija koji su ispali nešto kao kolateral, nevolja i nije baš dugo potrajala (pogotovo za one koji ne moraju da žive u tim stanovima). Sva je sreća (eto još jedne divne vesti) pa plaćamo predsednika skupštine stanara/upravnika zgrade, koji je promtno reagovao; pozvao majstore i onda račun za popravke ispostavio svima (onako na ravne časti, da se niko ne uvredi) na plavoj priznanici, pod stavkom „hitne intervencije“. Nema veze što niko od nas nije učestvovao u devastiranju komšijskog životnog prostora, važno je samo da je šteta otklonjena, pa neka košta šta košta. Uostalom, naši novi susedi i ovako su se istrošili na sva ta renoviranja (menjaju kompletnu izolaciju, umesto „iščupanog“ parketa stavljaju nekakve granitne ploče i još trista čuda), te je ono što im je sada najmanje potrebno - dodatni trošak. Recimo, za popravku lifta koji su njihovi majstori pokvarili... U krajnjem slučaju, mi „starosedeoci“ smo im na ovaj način poželeli dobrodošlicu.

No, izgleda da se s tom i takvom dobrodošlicom baš i nismo svi u zgradi složili. Ne samo da su neki „zli namćori“ iz naše male skupštine stanara imali komentar kako novi susedi baš i nisu došli „u miru“, već su u namćorisanju otišli i korak dalje – pozvali su i inspekcije (komunalnu i građevinsku, ako se ne varam), dolazila je i policija, pisali se zapisnici i izveštaji s terena. Eto, sve je lepo snimljeno i zavedeno, kažem im ja (ovako presvučena u optimizam i veru u ljude) i da li vam je sad lakše, dodajem. No, nekima ni to nije dovoljno. Oni bi, kako kažu – rezultate. Nestrpljivi kakvi jesu (ako sam dobro shvatila), oni bi da s jedne strane „svi rade posao za koji su plaćeni“ i s druge da novopridošli susedi, osim brojnih prava koja su „junački“ prihvatili i onako iz prve počeli da primenjuju, malo „zavate“ i u odeljak s obavezama. U prevodu, želja im je da u njihovoj zgradi ponovo zavlada red; kućni i svaki drugi. A on je, zaboravlja moj iziritiran komšiluk, odavno precenjen. U haosu je, dragi moji, glavna zabava i tu vazda život pulsira...

Ruku na srce, ni moj optimizam baš nije unlimitited. Mislim, zasad je sve superica – u stanu mi je priajtno otoplilo; navikla sam se i na sve te zvuke razvaljivanja, lupkanja, ukucavanja i rušenja; vikendom skoro pa da mi ni ne pada teško buđenje ranom zorom s dolaskom majstora; ne smeta mi ni izostanak popodnevne dremke, baš kao ni gomile đubreta koje zatičem ispred ulaznih vrata kada se konačno uveče vratim kući... Priznajem, malo teže se navikavam na neljubaznost majstora, ali – ima vremena, navićiću se. Ionako će radovi potrajati bar do proleća. U krajnjem slučaju, nema jeda - neće mi oni biti prvi komšiluk. Famozni „tricky part“ tiče se sledećeg: novi nam se „komšiluk“ za sve ovo vreme nije udostojio nijedne posete. Plašim se da možda očekuju nešto kao crveni tepih i vatromet za spektakularno otvaranje svoje palate. E, tu bi već i meni ovako „divnoj, vedroj i blagoj“ moglo malo da pukne pred očima.

Opravdano sumnjam da neće preteći nijedan zid koji bismo tim povodom mogli da razlupamo...  

Jasna Budimirović

Foto: pixabay.com