Muzikološki institut SANU: Koncertom obeležili jubilej
Obeležavanje 70. godišnjice Muzikološkog instituta SANU obuhvatilo je niz programa među kojima su posebno mesto pored dva međunarodna skupa, dva ciklusa predavanja i vrlo informativne i sadržajno bogato razuđene svečane akademije (kojoj je i „Dnevnik“ u ovoj rubrici poklonio dužnu pažnju), imala i tri koncerta.
Posle večeri srpske tradicionalne (crkvene i folklorne) i resitala solističke i kamerne muzike, koji su osvetlili i posebnu vezu između izvođačke prakse i nauke, finalni izbor u Kolarčevoj zadužbini ponudio je koncertantna dela još četvoro srpskih autora. Budući da opusi naših savremenih kompozitora i nadalje nisu redovni sastavni deo svakodnevnog koncertnog repertoara (a najbolje bi bilo da se predstavljaju u sklopu standardnih programa), svako izvođenje ovakvih ostvarenja dobro je došlo kao pokazatelj osobitih posebnosti njihovih autora.
Za završni rođendanski koncert Instituta angažovani su Gudači Sv. Đorđa koji već četvrt veka posvećeno promovišu i afirmišu savremenu muziku, dajući i ovog puta sve od sebe, kao neko kome je ona postala važan deo dragocenog iskustva, posebno što je u publici bilo dosta muzičara – od kolega izvođača i kompozitora, do muzikologa i muzičkih publicista, ali i poštovalaca umetničke misije ovog i danas, i pored višekratnih smena generacija, vrsnog kamernog orkestra. Odabir kompozicija Ljubice Marić, Ivana Jevtića, Vlastimira Trajkovića i Vuka Kulenovića, autora koji povezuju i koriste različite izvore zvučnosti, iskazujući se svaki na svoj način i u svoje vreme smelo, inventivno, osećajno i osobeno, bez ustupaka bilo kakvim banalnostima, povezao je stilski sasvim različita, a opet kompoziciono-tehnički vrlo složena, emocionalno raznolika i originalnim melodijsko-harmonskim specifičnostima, u nekim segmentima i ritmičkom pregnantnošću bogata dela. Izbor solista i autoritativnog dirigenta mlađe generacije i međunarodnog renomea Vladimira Kulenovića bio je adekvatan, predstavljajući garanciju nadahnuća i visokog nivoa zajedničke interpretacije. Pri tom se viola Ljubomira Milanovića uvek iskazuje kao instrument izvanrednog, lepo obojenog i veoma izražajnog tona, ali i kao odličan pokretač ostalih članova orkestra da s povećanim i istinskim angažmanom pristupe odgovarajućem donošenju svojih deonica. Tako su u jedinstven arhaični muzički svet eterične „Asimptote“ za violinu i gudače Ljubice Marić utonuli predvođeni svojim doajenom Srđanom Grujićem, tonski perfektnim, premda možda nedovoljno ekspresivno-voluminoznim tumačem solističke partije, koji je s druge strane, savršenim mirom i produhovljenošću, istakao duboku introvertnost kompozicije.
Potom su sa svojim direktorom i prvim violistom Milanovićem naglasili gustu sonornost, urnebesnu žestinu i akcentovanu skokovitost melodike u akceleriranom toku okvirnih, snažno tremoliranih stavova, a u dobro shvaćenom kontrastu, toplo ozarili sočnu duhovnost laganog drugog stava (Lento), Jevtićevog trostavačnog, tematski ciklično, ali i motivski asocijativno zamišljenog Koncerta za violu i gudački orkestar „Prema Vizantiji“. Dajući mu dimenzije autorovog prepoznatljivo raskošnog orkestarskog zapisa, s duboko upletenom, ali i solistički izronjenom, razbokoreno virtuoznom partijom viole, kreirali su i najostvarenije izvođenje večeri.
Rafinirano impresionističkom kolorističkom bogatstvu Trajkovićevog „Ariona“ za gitaru i gudače, pravoj muzici atmosfere i tišine, kao i poetske programnosti, čiju nostalgičnost podvlače glisanda gudača i sonorni violinski „zahvati“, doprinelo je prefinjeno solističko muziciranje Zorana Anića, premda je i ovde moglo biti više izražajnosti i dinamičke raznolikosti. Program je zaokružen posthumnom premijerom „Užurbanog koncerta“ Vuka Kulenovića (iz 2017) svojevrsnim dvostrukim, stilski minimalistički koncipiranim koncertom za violinu, violu i gudački orkestar, u kojem su solističke partije, nalik baroknom končertu grosu, svirali Srđan Grujić i Ljubomir Milanović, od početka pleneći unesenošću i istančanim virtuozitetom. Temperamentni odgovori orkestra, međusobna bliska saglasnost i poštovanje načelne posvećenosti predavanja kada su u pitanju praizvođenja, krasili su interpretaciju u celini, a impuls je, podstican dirigentskim nervom kompozitorovog sina Vladimira davao takmičarski snažno povezan, ali i suprotstavljen, briljantni violinsko-violski par, s puno pregnantnog „zaletanja“, napetosti, zahuktavanja, grubosti pa i agresije, naglih prekida, ali i meditativnog smirenja u centralnom stavu, sve vreme ostajući u funkciji stvaranja celine višeg reda.
Marija Adamov
