Музиколошки институт САНУ: Концертом обележили јубилеј
Обележавање 70. годишњице Музиколошког института САНУ обухватило је низ програма међу којима су посебно место поред два међународна скупа, два циклуса предавања и врло информативне и садржајно богато разуђене свечане академије (којој је и „Дневник“ у овој рубрици поклонио дужну пажњу), имала и три концерта.
После вечери српске традиционалне (црквене и фолклорне) и реситала солистичке и камерне музике, који су осветлили и посебну везу између извођачке праксе и науке, финални избор у Коларчевој задужбини понудио је концертантна дела још четворо српских аутора. Будући да опуси наших савремених композитора и надаље нису редовни саставни део свакодневног концертног репертоара (а најбоље би било да се представљају у склопу стандардних програма), свако извођење оваквих остварења добро је дошло као показатељ особитих посебности њихових аутора.
За завршни рођендански концерт Института ангажовани су Гудачи Св. Ђорђа који већ четврт века посвећено промовишу и афирмишу савремену музику, дајући и овог пута све од себе, као неко коме је она постала важан део драгоценог искуства, посебно што је у публици било доста музичара – од колега извођача и композитора, до музиколога и музичких публициста, али и поштовалаца уметничке мисије овог и данас, и поред вишекратних смена генерација, врсног камерног оркестра. Одабир композиција Љубице Марић, Ивана Јевтића, Властимира Трајковића и Вука Куленовића, аутора који повезују и користе различите изворе звучности, исказујући се сваки на свој начин и у своје време смело, инвентивно, осећајно и особено, без уступака било каквим баналностима, повезао је стилски сасвим различита, а опет композиционо-технички врло сложена, емоционално разнолика и оригиналним мелодијско-хармонским специфичностима, у неким сегментима и ритмичком прегнантношћу богата дела. Избор солиста и ауторитативног диригента млађе генерације и међународног реномеа Владимира Куленовића био је адекватан, представљајући гаранцију надахнућа и високог нивоа заједничке интерпретације. При том се виола Љубомира Милановића увек исказује као инструмент изванредног, лепо обојеног и веома изражајног тона, али и као одличан покретач осталих чланова оркестра да с повећаним и истинским ангажманом приступе одговарајућем доношењу својих деоница. Тако су у јединствен архаични музички свет етеричне „Асимптоте“ за виолину и гудаче Љубице Марић утонули предвођени својим доајеном Срђаном Грујићем, тонски перфектним, премда можда недовољно експресивно-волуминозним тумачем солистичке партије, који је с друге стране, савршеним миром и продуховљеношћу, истакао дубоку интровертност композиције.
Потом су са својим директором и првим виолистом Милановићем нагласили густу сонорност, урнебесну жестину и акцентовану скоковитост мелодике у акцелерираном току оквирних, снажно тремолираних ставова, а у добро схваћеном контрасту, топло озарили сочну духовност лаганог другог става (Ленто), Јевтићевог троставачног, тематски циклично, али и мотивски асоцијативно замишљеног Концерта за виолу и гудачки оркестар „Према Византији“. Дајући му димензије ауторовог препознатљиво раскошног оркестарског записа, с дубоко уплетеном, али и солистички изроњеном, разбокорено виртуозном партијом виоле, креирали су и најоствареније извођење вечери.
Рафинирано импресионистичком колористичком богатству Трајковићевог „Ариона“ за гитару и гудаче, правој музици атмосфере и тишине, као и поетске програмности, чију носталгичност подвлаче глисанда гудача и сонорни виолински „захвати“, допринело је префињено солистичко музицирање Зорана Анића, премда је и овде могло бити више изражајности и динамичке разноликости. Програм је заокружен постхумном премијером „Ужурбаног концерта“ Вука Куленовића (из 2017) својеврсним двоструким, стилски минималистички конципираним концертом за виолину, виолу и гудачки оркестар, у којем су солистичке партије, налик барокном кончерту гросу, свирали Срђан Грујић и Љубомир Милановић, од почетка пленећи унесеношћу и истанчаним виртуозитетом. Темпераментни одговори оркестра, међусобна блиска сагласност и поштовање начелне посвећености предавања када су у питању праизвођења, красили су интерпретацију у целини, а импулс је, подстицан диригентским нервом композиторовог сина Владимира давао такмичарски снажно повезан, али и супротстављен, бриљантни виолинско-виолски пар, с пуно прегнантног „залетања“, напетости, захуктавања, грубости па и агресије, наглих прекида, али и медитативног смирења у централном ставу, све време остајући у функцији стварања целине вишег реда.
Марија Адамов
