Tvoja reč, Ema Muratović glumica: Bitno je da ne ćutimo

Izvor: Ema Muratović, foto: Privatna arhiva

Premijera predstave „Kako ja ovo sinu da objasnim” održaće se večeras u 20.30 časova na Maloj sceni u Pozorištu mladih (Ignjata Pavlasa 4).

Jedna od glumica je i Novopazarka Ema Muratović (23) s kojom smo razgovarali o predstavi, ekstremizmu ali i o njenoj ljubavi prema glumi. Trenutno je četvrta godina na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi glumca Borisa Isakovića.

„Kad sam imala šest godina krenula sam na časove glume u Pazaru, tako je sve krenulo i imam utisak da nikad nisam prestajala da radim nešto što ima veze sa glumom“, kaže Ema.

„Posle sam u srednjoj školi imala dramsku trupu „Joj, evo ih ovi”. Godinu dana nakon srednje studirala sam FON. Nisam ni probala da upišem glumu, jer sam mislila da nemam šanse, da su tamo neki ljudi, ne znam kakvi vanzemaljci. Tek onda sam upisala u Novom Sadu.“

Što baš u Novom Sadu, kad je FON u Beogradu?

„Probala sam i u Beogradu, ali me tamo nisu primili, pa sam došla u Novi Sad. Jako sam srećna što sam ovde i, kad bih vratila vreme, opet bih upisala ovde i samo u Novom Sadu.“

Ono što na glumi forsiraju jeste izgovor po standardizovanom srpskom jeziku. Koliko je tebi teško da se prilagodiš, budući da si iz Pazara a tamo je malo drugačiji akcenat?

„Tamo je mnogo drugačiji akcenat. Nije mi bilo toliko teško jer svuda slušam kako se pravilno govori. Mada i dalje omašim neki akcenat, tako da nemam potpuno čist govor. To nije dobro, ali eto, trudim se.“

Šta planiraš nakon studija?

„Ne planiram ništa, shvatila sam da ne mogu ništa da planiram sve i da hoću. Volela bih da radim stvari koje želim, ali videćemo koliko će to biti moguće. Ali verujem da hoće...“

Ipak, ono što možeš da planiraš jeste predstava „Kako ja ovo sinu da objasnim?” koja će se održati večeras na Maloj sceni u Pozorištu mladih u 20.30 časova...

„To je predstava koja nije nastala po gotovom tekstu, već smo u procesu imali dramaturga Filipa Grujića. Tema je ekstremizam. Dosta smo razgovarali o tome, šta nam ono znači, a i ono što je bitno, preispitivali smo našeg unutrašnjeg ekstremistu. Mislim da svaki čovek ima potencijal da bude ekstremista, samo je pitanje okolnosti da bi se to ispoljilo na određeni način.“

U kom kontekstu, ili pravcu, ti imaš potencijal da budeš ekstremista?

„Pa, kao čovek... Verovatno u radu u pozorištu. To mi se, čak, čini i poželjnim.“

U smislu da budeš predana svom radu?

„Da, da, da. Mada, eto, sad sam se setila... Mi i u predstavi govorimo da ekstremizam i radikalizam nisu isti. Tako da bi ta moja predanost, možda, bila radikalna... Ekstremizam je uvek negativan. Mi stalno mislimo da su ekstremni samo tamo neki ljudi, potpuno daleki od nas, a mislim da svi možemo da budemo takvi.“

Kako se, onda, obračunati sa ekstremizmom? Jer, predstava i govori o tome - kako da se mladi obračunaju s tim fenomenom.

„Mislim da je najbitnije da ga osvestimo i označimo. Nekako, treba da se osvestitimo u smislu kako se mi ponašamo u odnosu na to. Kako pričamo o ekstremizmu i kako slušamo o njemu. Mislim da je bitno da ne želimo da ćutimo na to nešto što se dešava. Ali, bitno je da se osvestimo da mi isto tako imamo nekakva ekstremna ponašanja u smislu da nas nije briga za to, da ne obraćamo pažnju, da nam nije bitno...“

Znači, i to može da bude ekstrem?

„Upravo tako.“

Kakvu ulogu tumačiš u predstavi?

„Nemamo uloge. Iz scene u scenu ulazimo u različite uloge, ali govorimo u svoje ime.“

Koliko je tebi kao Emi bilo problematično da se prilagodiš svakoj toj sceni?

„Možda je najproblematičnije to kad treba da govorimo u svoje ime, da to bude stvarno, istinski, sad i ovde. Bilo nam je teško da probamo bez publike sve ovo vreme, i mislim da će ti delovi koje lično govorimo i kada ih upućujemo publici, početi da funkcionišu tek kad budu i ti ljudi tu. Jedva čekam da dođe publika jer više ni mi ne znamo da li je ovo dobro i da li deluje. Tek ćemo sa njima videti da li predstava funkcioniše, da li im ovo nešto znači i da li se išta menja nakon te predstave. U ljudima, ne možemo mi da promenimo ništa veliko, ali možemo da postavimo neka pitanja.“

Koliko smo kao društvo suočeni sa ekstremizmom i koliko smo toga svesni?

„Suočeni smo konstantno. Mislim da je ovo veoma aktuelna tema za trenutak u kom se nalazimo. Ali, mislim da je problem što smo se navikli na sve, postalo nam je normalno, a nije dobro da se navikavamo i potrebno je da se stalno govori o ekstremizmu. Treba da se to označava kao nešto što je pogrešno i nije dobro. U predstavi pominjemo gradove u kojima su se desili nekakavi teroristički, odnosno ekstremistički napadi, i onda sam pisala koliko je ljudi nastradalo i ta brojka je ogromna. Mislim da je to strašno i ne treba da se navikavamo na tako nešto.“

Šta je, onda, razlog zbog kojeg okrećemo glavu od toga? Zašto nas ekstremno ne zanima taj „njihov” ekstremizam?

„Verovatno zato što nas ne dotiče direktno i zato što su nam neke druge stvari bitnije, kao na primer, da li ćemo danas popiti kafu, šta ćemo da obučemo i slično. To nam zvuči bitnije, a bez obzira na to što nas neke stvari ne dotiču direktno, dotiče neke druge ljude. Dobro je nekad zamisliti kako je tim ljudima, imati empatiju.“

L. Radlovački