Твоја реч, Eма Mуратовић глумица: Битно је да не ћутимо

Једна од глумица је и Новопазарка Ема Муратовић (23) с којом смо разговарали о представи, екстремизму али и о њеној љубави према глуми. Тренутно је четврта година на Академији уметности у Новом Саду, у класи глумца Бориса Исаковића.

„Кад сам имала шест година кренула сам на часове глуме у Пазару, тако је све кренуло и имам утисак да никад нисам престајала да радим нешто што има везе са глумом“, каже Ема.

„После сам у средњој школи имала драмску трупу „Јој, ево их ови”. Годину дана након средње студирала сам ФОН. Нисам ни пробала да упишем глуму, јер сам мислила да немам шансе, да су тамо неки људи, не знам какви ванземаљци. Тек онда сам уписала у Новом Саду.“

Што баш у Новом Саду, кад је ФОН у Београду?

„Пробала сам и у Београду, али ме тамо нису примили, па сам дошла у Нови Сад. Јако сам срећна што сам овде и, кад бих вратила време, опет бих уписала овде и само у Новом Саду.“

Оно што на глуми форсирају јесте изговор по стандардизованом српском језику. Колико је теби тешко да се прилагодиш, будући да си из Пазара а тамо је мало другачији акценат?

„Тамо је много другачији акценат. Није ми било толико тешко јер свуда слушам како се правилно говори. Мада и даље омашим неки акценат, тако да немам потпуно чист говор. То није добро, али ето, трудим се.“

Шта планираш након студија?

„Не планирам ништа, схватила сам да не могу ништа да планирам све и да хоћу. Волела бих да радим ствари које желим, али видећемо колико ће то бити могуће. Али верујем да хоће...“

Ипак, оно што можеш да планираш јесте представа „Како ја ово сину да објасним?” која ће се одржати вечерас на Малој сцени у Позоришту младих у 20.30 часова...

„То је представа која није настала по готовом тексту, већ смо у процесу имали драматурга Филипа Грујића. Тема је екстремизам. Доста смо разговарали о томе, шта нам оно значи, а и оно што је битно, преиспитивали смо нашег унутрашњег екстремисту. Мислим да сваки човек има потенцијал да буде екстремиста, само је питање околности да би се то испољило на одређени начин.“

У ком контексту, или правцу, ти имаш потенцијал да будеш екстремиста?

„Па, као човек... Вероватно у раду у позоришту. То ми се, чак, чини и пожељним.“

У смислу да будеш предана свом раду?

„Да, да, да. Мада, ето, сад сам се сетила... Ми и у представи говоримо да екстремизам и радикализам нису исти. Тако да би та моја преданост, можда, била радикална... Екстремизам је увек негативан. Ми стално мислимо да су екстремни само тамо неки људи, потпуно далеки од нас, а мислим да сви можемо да будемо такви.“

Како се, онда, обрачунати са екстремизмом? Јер, представа и говори о томе - како да се млади обрачунају с тим феноменом.

„Мислим да је најбитније да га освестимо и означимо. Некако, треба да се освеститимо у смислу како се ми понашамо у односу на то. Како причамо о екстремизму и како слушамо о њему. Мислим да је битно да не желимо да ћутимо на то нешто што се дешава. Али, битно је да се освестимо да ми исто тако имамо некаква екстремна понашања у смислу да нас није брига за то, да не обраћамо пажњу, да нам није битно...“

Значи, и то може да буде екстрем?

„Управо тако.“

Какву улогу тумачиш у представи?

„Немамо улоге. Из сцене у сцену улазимо у различите улоге, али говоримо у своје име.“

Колико је теби као Еми било проблематично да се прилагодиш свакој тој сцени?

„Можда је најпроблематичније то кад треба да говоримо у своје име, да то буде стварно, истински, сад и овде. Било нам је тешко да пробамо без публике све ово време, и мислим да ће ти делови које лично говоримо и када их упућујемо публици, почети да функционишу тек кад буду и ти људи ту. Једва чекам да дође публика јер више ни ми не знамо да ли је ово добро и да ли делује. Тек ћемо са њима видети да ли представа функционише, да ли им ово нешто значи и да ли се ишта мења након те представе. У људима, не можемо ми да променимо ништа велико, али можемо да поставимо нека питања.“

Колико смо као друштво суочени са екстремизмом и колико смо тога свесни?

„Суочени смо константно. Мислим да је ово веома актуелна тема за тренутак у ком се налазимо. Али, мислим да је проблем што смо се навикли на све, постало нам је нормално, а није добро да се навикавамо и потребно је да се стално говори о екстремизму. Треба да се то означава као нешто што је погрешно и није добро. У представи помињемо градове у којима су се десили некакави терористички, односно екстремистички напади, и онда сам писала колико је људи настрадало и та бројка је огромна. Мислим да је то страшно и не треба да се навикавамо на тако нешто.“

Шта је, онда, разлог због којег окрећемо главу од тога? Зашто нас екстремно не занима тај „њихов” екстремизам?

„Вероватно зато што нас не дотиче директно и зато што су нам неке друге ствари битније, као на пример, да ли ћемо данас попити кафу, шта ћемо да обучемо и слично. То нам звучи битније, а без обзира на то што нас неке ствари не дотичу директно, дотиче неке друге људе. Добро је некад замислити како је тим људима, имати емпатију.“

Л. Радловачки

„Како ја ово сину да објасним?”

Концепт и режија: Војкан Арсић

Играју: Дејан Максимовић, Ема Муратовић, Јелена Симић и Раде Маричић

Сценски покрет: Андреја Кулешевић

Ауторска музика: Ирена Поповић Драговић

Дизајн сцене и костима: Ђурђина Самарџић

Фото и видео: Бојан Стекић