Sačuvane vesti Pretraga Navigacija
Podešavanja sajta
Odaberi pismo
Odaberi grad
  • Novi Sad
  • Bačka Palanka
  • Bačka Topola
  • Bečej
  • Beograd
  • Inđija
  • Kragujevac
  • Leskovac
  • Niš
  • Pančevo
  • Ruma
  • Sombor
  • Stara Pazova
  • Subotica
  • Vršac
  • Zrenjanin

Enes Halilović, književnik: Poezija je književno praosećanje

29.09.2018. 18:15 18:18
Piše:
Foto: Enes Halilović, foto: Dnevnik (B. Lučić)

Međunarodni festival proze Prozefest, koji se tokom ove nedelje održavao u Kulturnom centru Novog Sada, okupio je u u svom 12. izdanju istaknuta književna imena.

Ove godine u tom reprezentativnom izboru našli su se, kako je najavljeno, pisci iz regiona za koje nije potreban prevodilac. U programu festivala zapaženo je bilo književno veče Enesa Halilovića (Novi Pazar, 1977) pesnika, propovedača, romansijera i dramskog pisca. U bogatom književnom stvaralaštvu ovog autora su zbirke poezije ”Srednje slovo”, “Bludni parip”, “Listovi na vodi”,”Pesme iz bolesti i zdravlja” i ”Zidovi”, zbirke priča “Potomci odbijenih prosaca”, “Kapilarne pojave”, “Čudna knjiga”; drame ”In vivo” i “Kemet” i romani ” Ep o vodi” i “Ako dugo gledaš u ponor”. Prevođen je na dvadesetak jezika, zastupljen u antologijama i višestruko nagrađivan književnim priznanjima “Meša Selimović”, “Branko Miljković”, “Đura Jakšić”, “Ahmed Vali” i “Stevan Sremac”. Pokretač je i urednik književnog časopisa “Sent” koji od 2001. izlazi u Novom Pazaru i književnog veb časopisa “Eckermann”.

„Časopisi su krvotok književnosti i bitno je da postoje jer nam omogućavaju dodir sa savremenim književnim trenutkom i zato je važno da traju. “Sent” i “Eckermann” su otvoreni za sve narode, jezike i poetika, sve kulture i generacije“, kaže naš sagovornik.

„Književnost je sama po sebi komunikacija. Mnogo je pisaca i prevodilaca ugradilo sebe u “Sent”, pogotovo u početku. Preko 600 autora je tu ostavilo svoje ime, stekli smo mnoge prijatelje, nekih se sećamo, a neki će se nas sećati.“

Ostvarili ste se u gotovo svim književnim žanrovima, ali ste jednom prilikom izjavili da je za vas sve poezija i da u književnosti postoji samo pesma koja se peva raznim glasovima. Kakav je vaš odnos prema poeziji?

„Niko od nas ne zna da li je književnost prvo počela poezijom ili prozom, da li je taj prvi koji je nešto književno govorio pevao ili pričao. Možda je on oponašao govor ptica, možda je pevušio dok je uspavljivao svoju bebu, ne znamo to. Ali je poezija nekad u sebi sadržavala i narativnost, pa su epovi bili i romani i poezija. Danas se književnost razvrstava kao nauka na razne rodove, ali zapravo poezija je književno praosećanje i teško je prozi i drami u kojima nema poezije. Ona je esencija književnosti i ima tu sposobnost da nas za trenutak svojom mudrošću ili pevljivošću, svojom čarolijom pokrene da pogledamo ovaj prolazni svet, da se nečemu nasmejemo, da se nad nečem zamislimo, da se setimo ljubavi, naše prolaznosti, istine i da preziremo laž.“

Povodom vaše knjige koju ste nasloviliČudne pričerekli ste da je čuđenje srž književnosti. Da li vas to podstiče da pričate priče?

„Ta zbirka ima takav naslov, ali su i druge moje prozne knjige na neki način čudne. Smatram da nas je upravo ono što je čudno preokupiralo pa smo ga zapamtili, nije moglo da prođe kroz taj filter zaborava i ostalo je u sećanju. Mi pamtimo čudne stvari, tako sam napisao tu čudnu knjigu čudnih priča koja je na neki način i autobiografska, jer su tu uglavnom stvari koje sam čuo, video, doživeo, sretao, neobične priče o mom životu i o životima mnogih ljudi. Zbilja na početku filozofije je čuđenje.“


PohvalaDnevniku

„Moram da istaknem da je moj književni rad između ostalih pratila pokojna novinarka kulturne rubrike “Dnevnika” Radmila Lotina. Zadužila me je svojim tumačenjem moje književnosti i lepom komunikacijom koju je uspostavila sa mnom i sa časopisom “Sent”. Uvek sam imao korektan odnos sa redakcijom “Dnevnika” i u ovo vreme kada se svi žale na nekog ja hoću da se zahvalim “Dnevniku”. Iako se ne čita u Novom Pazaru, ja ga pratim na internetu.“


Koliko vas je Sandžak, kraj u kome ste ponikli, u kome i sada živite, odredio kao pisca kada su u pitanju teme i motivi kojima ste se bavili?

„Tlo na kome čovek živi, ljudi i običaji sa kojima se susreće, sigurno ostavljaju trag na njemu. Kada obilazi druge krajeve sveta čovek upoređuje svoje i tuđe. Normalno je da koristi jedno tlo i jedno vreme kao materijal za ono što piše. Svi imaju svoj zavičaj. I ptica koja je rođena u kavezu ako je slučajno izašla seća se svog zavičaja, čak i ako je kavez taj zavičaj i on ima značenje. Slike zavičaja su u nama jako duboke, a sudbina je odredila da se rodimo gde jesmo. Ja nisam zavičajni pisac, ali sam posmatrao svoj zavičaj. U njemu, kao i bilo gde drugde, postoji istina i zabluda, istina i laž, ljubav i mržnja, kao i među svim ljudima u svetu što postoje topla reč i ćutanje. Moj zavičaj je dakle jedan od materijala za moju prozu.“

U vašim pričama i romanima prepliću se mitologija i istorija. Koliko vas prošlost opterećuje, a koliko je upravo ona izvor novih tema i ideja?

„Zagledan sam u prošlost, a i sadašnjost sazdana je na neki način od prošlosti. Koliko sam zagledan u prošlost toliko sam zagledan u mitologiju te drevne priče. Prošlost je takođe nešto što je bilo na filteru pamćenja. Postoji nešto što znamo i nešto što ne znamo. Ono što pamtimo obično je vredno pričanja, svejedno da li je to moje pamćenje, porodično ili narodno, civilizacije ili ukupnog kolektiviteta. Prošlost je dobra i kao bekstvo za umetnika, ali vrlo često nas je ona opisala i onda razmišljamo o račvama istorije, gde se skretalo da bismo došli dovde gde jesmo, gde smo bili na putu ili stranputici, koga smo videli pored puta, ko nas je čekao, sve to je čoveka, narod i čitavu civilizaciju pratilo. Prošlost uvek sedi negde i čeka da se oplodi u književnosti sadašnjošću koja će se vrlo lako već ovog trenutka pretvoriti u prošlost i dobiti nova značenja. Prošlost kako je dalja tako dobija novija i dublja značenja i naša spoznaja prošlosti je veoma važna zbog onoga što osećamo danas. Koliko puta smo prolili suze zbog nečeg nebitnog, bili negde gde je bilo uzaludno da budemo. Koliko puta omeđimo neke trenutke kao srećne ili nasrećne, a sve to je samo naše tumačenje prošlosti. Treba da je gledamo, a ne da se u nju vraćamo, već da gledamo napred, jer prošlost na neki način određuje našu budućnost.“

Tragika je jedno od dominantnih osećanja vaše proze posebno poslednjeg romana koji na to upućuje već svojim naslovomAko dugo gledaš u ponor”.

„Tragika postoji svuda oko nas, a srećan čovek ne bi ni znao koliko je srećan kad ne bi video tragiku. Vrlo je bitno da ne zaboravimo da smo prolazni na ovom svetu i tako će nam sva tragika lakše pasti. Čovek koji gleda u ponor i ponor gleda u njega, govorio je Niče učeći nas da ako se borimo sa čudovištima ne treba i mi sami da se pretvorimo u čudovišta. Mi srećemo čudovišta na svakom koraku, u porodici, na poslu, u komšiluku, u javnom i političkom životu, ali je bitno ako se borimo protiv njih da i mi ne postanemo takvi. Možda će izgledati demagoški, ali bitno je da zadržimo nešto ljudsko jer svaki život je zastao pred tim upitnikom kako da ne budem onakav kakvi su oni koji su mi naneli zlo. To je dubok ponor ili kako bi rekao Tomas Man dubok je bunar prošlosti. A literatura je tu da odgoneta i zagoneta, postavlja upitnike i da ih ruši.“       

Nina Popov

Piše:
Pošaljite komentar
Enesu Haliloviću nagrada Stevan Sremac

Enesu Haliloviću nagrada Stevan Sremac

18.10.2017. 14:51 14:54
Enes Halilović: Pisac je nezamisliv bez strpljenja

Enes Halilović: Pisac je nezamisliv bez strpljenja

18.02.2015. 19:10 00:17