Енес Халиловић, књижевник: Поезија је књижевно праосећање

Ове године у том репрезентативном избору нашли су се, како је најављено, писци из региона за које није потребан преводилац. У програму фестивала запажено је било књижевно вече Енеса Халиловића (Нови Пазар, 1977) песника, проповедача, романсијера и драмског писца. У богатом књижевном стваралаштву овог аутора су збирке поезије ”Средње слово”, “Блудни парип”, “Листови на води”,”Песме из болести и здравља” и ”Зидови”, збирке прича “Потомци одбијених просаца”, “Капиларне појаве”, “Чудна књига”; драме ”Ин виво” и “Кемет” и романи ” Еп о води” и “Ако дуго гледаш у понор”. Превођен је на двадесетак језика, заступљен у антологијама и вишеструко награђиван књижевним признањима “Меша Селимовић”, “Бранко Миљковић”, “Ђура Јакшић”, “Ахмед Вали” и “Стеван Сремац”. Покретач је и уредник књижевног часописа “Сент” који од 2001. излази у Новом Пазару и књижевног веб часописа “Eckеrmann”.

„Часописи су крвоток књижевности и битно је да постоје јер нам омогућавају додир са савременим књижевним тренутком и зато је важно да трају. “Сент” и “Eckеrmann” су отворени за све народе, језике и поетика, све културе и генерације“, каже наш саговорник.

„Књижевност је сама по себи комуникација. Много је писаца и преводилаца уградило себе у “Сент”, поготово у почетку. Преко 600 аутора је ту оставило своје име, стекли смо многе пријатеље, неких се сећамо, а неки ће се нас сећати.“

Остварили сте се у готово свим књижевним жанровима, али сте једном приликом изјавили да је за вас све поезија и да у књижевности постоји само песма која се пева разним гласовима. Какав је ваш однос према поезији?

„Нико од нас не зна да ли је књижевност прво почела поезијом или прозом, да ли је тај први који је нешто књижевно говорио певао или причао. Можда је он опонашао говор птица, можда је певушио док је успављивао своју бебу, не знамо то. Али је поезија некад у себи садржавала и наративност, па су епови били и романи и поезија. Данас се књижевност разврстава као наука на разне родове, али заправо поезија је књижевно праосећање и тешко је прози и драми у којима нема поезије. Она је есенција књижевности и има ту способност да нас за тренутак својом мудрошћу или певљивошћу, својом чаролијом покрене да погледамо овај пролазни свет, да се нечему насмејемо, да се над нечем замислимо, да се сетимо љубави, наше пролазности, истине и да презиремо лаж.“

Поводом ваше књиге коју сте насловили „Чудне приче“ рекли сте да је чуђење срж књижевности. Да ли вас то подстиче да причате приче?

„Та збирка има такав наслов, али су и друге моје прозне књиге на неки начин чудне. Сматрам да нас је управо оно што је чудно преокупирало па смо га запамтили, није могло да прође кроз тај филтер заборава и остало је у сећању. Ми памтимо чудне ствари, тако сам написао ту чудну књигу чудних прича која је на неки начин и аутобиографска, јер су ту углавном ствари које сам чуо, видео, доживео, сретао, необичне приче о мом животу и о животима многих људи. Збиља на почетку филозофије је чуђење.“

Похвала „Дневнику”

„Морам да истакнем да је мој књижевни рад између осталих пратила покојна новинарка културне рубрике “Дневника” Радмила Лотина. Задужила ме је својим тумачењем моје књижевности и лепом комуникацијом коју је успоставила са мном и са часописом “Сент”. Увек сам имао коректан однос са редакцијом “Дневника” и у ово време када се сви жале на неког ја хоћу да се захвалим “Дневнику”. Иако се не чита у Новом Пазару, ја га пратим на интернету.“

Колико вас је Санџак, крај у коме сте поникли, у коме и сада живите, одредио као писца када су у питању теме и мотиви којима сте се бавили?

„Тло на коме човек живи, људи и обичаји са којима се сусреће, сигурно остављају траг на њему. Када обилази друге крајеве света човек упоређује своје и туђе. Нормално је да користи једно тло и једно време као материјал за оно што пише. Сви имају свој завичај. И птица која је рођена у кавезу ако је случајно изашла сећа се свог завичаја, чак и ако је кавез тај завичај и он има значење. Слике завичаја су у нама јако дубоке, а судбина је одредила да се родимо где јесмо. Ја нисам завичајни писац, али сам посматрао свој завичај. У њему, као и било где другде, постоји истина и заблуда, истина и лаж, љубав и мржња, као и међу свим људима у свету што постоје топла реч и ћутање. Мој завичај је дакле један од материјала за моју прозу.“

У вашим причама и романима преплићу се митологија и историја. Колико вас прошлост оптерећује, а колико је управо она извор нових тема и идеја?

„Загледан сам у прошлост, а и садашњост саздана је на неки начин од прошлости. Колико сам загледан у прошлост толико сам загледан у митологију те древне приче. Прошлост је такође нешто што је било на филтеру памћења. Постоји нешто што знамо и нешто што не знамо. Оно што памтимо обично је вредно причања, свеједно да ли је то моје памћење, породично или народно, цивилизације или укупног колективитета. Прошлост је добра и као бекство за уметника, али врло често нас је она описала и онда размишљамо о рачвама историје, где се скретало да бисмо дошли довде где јесмо, где смо били на путу или странпутици, кога смо видели поред пута, ко нас је чекао, све то је човека, народ и читаву цивилизацију пратило. Прошлост увек седи негде и чека да се оплоди у књижевности садашњошћу која ће се врло лако већ овог тренутка претворити у прошлост и добити нова значења. Прошлост како је даља тако добија новија и дубља значења и наша спознаја прошлости је веома важна због онога што осећамо данас. Колико пута смо пролили сузе због нечег небитног, били негде где је било узалудно да будемо. Колико пута омеђимо неке тренутке као срећне или насрећне, а све то је само наше тумачење прошлости. Треба да је гледамо, а не да се у њу враћамо, већ да гледамо напред, јер прошлост на неки начин одређује нашу будућност.“

Трагика је једно од доминантних осећања ваше прозе посебно последњег романа који на то упућује већ својим насловом “Ако дуго гледаш у понор”.

„Трагика постоји свуда око нас, а срећан човек не би ни знао колико је срећан кад не би видео трагику. Врло је битно да не заборавимо да смо пролазни на овом свету и тако ће нам сва трагика лакше пасти. Човек који гледа у понор и понор гледа у њега, говорио је Ниче учећи нас да ако се боримо са чудовиштима не треба и ми сами да се претворимо у чудовишта. Ми срећемо чудовишта на сваком кораку, у породици, на послу, у комшилуку, у јавном и политичком животу, али је битно ако се боримо против њих да и ми не постанемо такви. Можда ће изгледати демагошки, али битно је да задржимо нешто људско јер сваки живот је застао пред тим упитником како да не будем онакав какви су они који су ми нанели зло. То је дубок понор или како би рекао Томас Ман дубок је бунар прошлости. А литература је ту да одгонета и загонета, поставља упитнике и да их руши.“       

Нина Попов