„Dnevnik” u poseti Domu za duševno obolele u Starom Lecu

duše, te da se samo preko njih do nje i može stići. Da ljubav ne bira ni vreme, ni mesto, ni osobe čije će duše zarobiti, a da blagorodnost klija iz svakog ko je zaliven tom ljubavlju, svedoci smo svi, bez obzira na to s koje strane ulice života idemo.

Dom za duševno obolela lica “1. oktobar”, koji se nalazi u Starom Lecu, u opštini Plandište, dokaz je da ljubav može da pobedi u svakoj situaciji. Umirujući ambijent, kreativnost i baš ta ljubav nešto su što vas razoruža po ulasku na posed nekadašnjeg vlastelina Pala Danijela. Na tom kompleksu živi oko 550 štićenika iz cele Srbije, radi 160 radnika, a kako nam je rekla direktorka te ustanove dr Mirjana Vuković, svi zajedno funkcionišu kao organizam, rešavajući u hodu probleme koje svakako da imaju.

- Trudimo se da naš upliv u njihov život bude tamo gde je to neophodno, a emocionalne veze su poželjne i terapijske - kaže Vuković, naglašavajući da u potpunosti podržavaju svoje štićenike koji u okviru Doma ili van njega pronađu partnera.  - Imamo dugotrajne veze. Recimo, jedan par je već 15 godina zajedno, zajedno i žive, lepo funkcionišu. Ljubav ne bira i mislim da je to sasvim normalno.

Osim objekata koji se nalaze u samom krugu, Dom za duševno obolele u Starom Lecu poseduje i dve kuće u selu u kojima živi četiri, odnosno šest štićenika, u okviru projekta “Stanovanje uz podršku”. Ideja je da se štićenici što više osamostale tako da sami brinu o domaćinstvu uz što manju podršku stručnjaka iz Doma.  

Oni u dom odlaze samo na radne terapije koje predstavljaju svojevrsno “zaposlenje” tih korisnika. Nakon posla, oni odlaze kući, kuvaju ručak i organizuju ostatak dana. Za sada sve funkcioniše besprekorno, svi su srećni, a jedan od stanara smatra da je, zahvaljujući toj rehabilitaciji, “postao normalan čovek”. Upravo takav utisak se stiče kada vas domaćini dočekaju, kada proćaskate i našalite se sa njima.

Najjači osećaj koji ponesete po izlasku iz tih kuća jeste stid što ste dozvolili da vas etiketa pokoleba i uplaši; što ste se povinovali predrasudama i sumnji da ste mnogo privilegovaniji od njih.

U samom Domu, odnosno u paviljonima, dvorcu i nekadašnjoj školi preko puta, živi ostalih petstotinak štićenika koji su u raznim fazama duševnog oboljenja. Međutim, iako su manje sposobni za samostalniji život, i oni bi mogli da budu deo “Stanovanja uz podršku”, uspeli bi da se izbore sa teškoćama, ali uz odgovarajuću asistenciju i nadzor, za šta ta ustanova trenutno nema kapaciteta, odnosno dovoljan broj zaposlenih, te oni i dalje ostaju klijenti samog Doma.

- Mi se trudimo da nam kapija bude potpuno otvorena, što umanjuje osećaj izolovanosti korisnika, i uz dozvolu, mogu slobodno da izađu i da se kreću, što je doprinelo tome da se smanji broj bekstava - ističe direktorka Doma. Na pitanje da li postoje incidenti u selu i da li su njihovi korisnici opasni, dr Mirjana Vuković kaže da se ponekad dešavaju sukobi, ali i pojašnjava da strah od duševno obolelih osoba nije opravdan.

- Ljudi koji počine nasilna krivična dela i slično, većinom su osobe sa  poremećajem ličnosti, odnosno psihopate, a ne duševno oboleli, ali zbog određenih sličnosti, ljudi uglavnom to poistovećuju. Maksimalno se trudimo da radom utičemo na razbijanje takvih predrasuda i borimo se protiv stigmatizacije naših štićenika - kaže dr Vuković. - Pokušavamo, koliko možemo, da napravimo saradnju sa svima kako bismo došli do tog nivoa svesti kod ljudi da je duševna bolest kao i svaka druga, kao i da su te osobe zajedno sa nama članovi društva u kojem treba da participiraju koliko mogu i da im se u tome pomogne.

Radna terapija im omogućava, osim dobre zabave i ispoljavanja kreativnosti, i dodatnu zaradu, čime se na skroman način valorizuje njihov trud i rad.

- Korisnici u Domu žive u jednoj specifičnoj zajednici koja interno  funkcioniše po principu psihologije grupe - priča dr Mirjana Vuković. - Grupa sama uspostavlja svoj red i odnose među korisnicima, a stručni radnici su ti koji intervenišu u slučaju međusobnih konflikata ili problema koji remete mir ili ugrožavaju same korisnike. Kazne nisu prihvatljive kao metod, pa se često nađemo u situaciji da iscrpimo mogućnosti, a da ne postignemo rezultat. U samoj ustanovi nemamo izolacije, a u slučaju akutno uznemirenog ili agresivnog korisnika, intervenišemo uz kratkotrajni nadzor, pa ukoliko se pacijent ne smiri, biva upućen u psihijatrijsku bolnicu, najčešće u Vršac.

Radna terapija u okviru koje se vodi računa o farmi, stakleniku, čistoći poseda, podrazumeva i razne radionice ručnih radova. Tako, kada uđete u prostorije u kojima su izloženi ti njihovi radovi, blago rečeno, ostajete zabezeknuti prizorom unikatnih, nadasve jedinstvenih i predivnih rukotvorina. Od pletenih torbi i stoličarki, ramova za slike, narukvica, podmetača i kutijica, do stihova i stripova - ostajete bez daha i u čistoj zabludi da li ste zaista došli na mesto na koje ste se zaputili.

I upravo to je nedokučiva misterija koja vas prati - da li smo, ipak, svi na istoj strani ulici života.

Lea Radlovački

Foto: S. Šušnjević

Renoviranje zbog licence

Dom u Starom Lecu se finansira iz cene smeštaja, kao i iz buyeta Ministarstva za socijalnu politiku i Fonda za zdravstvo i zdravstvene radnike. Donacije su uglavnom u vidu obuće i odeće koju prikupe udruženja građana, dok nadležni sekretarijat s vremena na vreme ustupi ponešto iz robnih rezervi.

- Svi domovi su u procesu licenciranja, te su nam propisani standardi koje moramo da dosegnemo u nekom roku kako bismo dobili licencu za rad - objašnjava direktorka dr Mirjana Vuković. - Treba da renoviramo kupatila, sređujemo prostor, u sobama ne smemo da imamo više od četiri kreveta,... Trenutno nam je najpotrebnija finansijska podrška. Naravno, i broj zaposlenih moraće da se uskladi sa standardima koje propisuje Pravilnik o licenciranju, a u tome očekujemo podršku nadležnog Ministarstva.

Zokiju pomogla specijalna terapija

Kada je Rakovčanin Zoran Aleksić (32) pre skoro desetak godina došao u Dom za duševno obolela lica “1. oktobar”, kažu da je bio povučen i stidljiv, sve dok, kako se šuška po dvorištu, nije upoznao drugaricu s kojom sada najviše voli da provodi vreme. Iako nigde nije kao kod kuće, Zoki se navikao na novi ambijent i novi život, te je za sad i zadovoljan.

Živi u kućici na posedu, koja služi i kao prihvatilište, sa nekoliko cimera, što mu prija jer im tako nikad nije dosadno. Od yeparca voli da kupuje slatkiše i kokice, a biciklom se rado provoza kada mu vreme to dozvoli. Za sebe kaže da nije naročito talentovan, ali se zna da je odličan u igri “Ne ljuti se, čoveče”. Činjenica je da ne skida osmeh s lica. E sad, da li je reč o zaljubljenosti ili nekoj drugoj vrsti zadovoljstva, na nama je da nagađamo, a na njemu da i dalje bude tako vedar.

Samostalnost Štićenika najveći uspeh Doma

Osim objekata koji se nalaze u samom krugu, Dom za duševno obolele u Starom Lecu poseduje i dve kuće u selu u kojima živi četiri, odnosno šest štićenika, u okviru projekta “Stanovanje uz podršku”. Ideja je da se štićenici što više osamostale tako da sami brinu o domaćinstvu uz što manju podršku stručnjaka iz Doma. Oni u dom odlaze samo na radne terapije koje predstavljaju svojevrsno “zaposlenje” tih korisnika. Nakon posla, oni se vraćaju u kuće, kuvaju ručak i organizuju ostatak dana.