Zlatomir Gajić, doktor za rokenrol: Džoni je napustio zgradu

Gajić je magistrirao baveći se (rok) poezijom Milana Mladenovića, pa njegov novi naučni korak pripada korpusu povezivanja popularne i akademske kulture, možda bolje reći nepopularne, alternativne, koja pre ili kasnije završava tretirana kao više nego dostojna u elitnim krugovima zapadne civilizacije.

Branimir Štulić, poznatiji kao Džoni, frontmen jugoslovenskog novotalasnog benda “Azra”, nije bio prisutan na odbrani doktorata napisanog u njegovo ime. U ime oca, u ime boga, napustio je “zgradu” (još jedna od aluzija na neke od kultnih slogana vezanih za legende, ne samo rokenrola).

Gajić kaže da bi njegova dostupnost danas predstavljala spektakl, tipa “verovatno bi pričali o fudbalu, malo zasvirali...” Ne bi se nervirali, iako Džoni nakon svog “nestanka” u Holandiji, ignorisanja gotovo svega što je ostalo nakon raspada Jugoslavije, mnoge nervira...

“Zvezda” je prošla u Ligu šampiona. Za koga Džoni navija?

Pretpostavljam da je navijao za “Zvezdu”, pošto je Srbin, ali da ne ulazimo u tu priču, siguran sam da se obradovao. Ima jedna njegova pesma, “Nikom nije lepše nego nam...” “Dobar dribling, a praviš se lud...” “Oprosti treneru, nisam bio budan, fulao sam šut...” Tom pesmom, on fudbal koristi kao metaforu za životne savete između njega i oca, po mom tumačenju. Fudbal je, po definiciji, najvažnija sporedna stvar na svetu, a i sam sve više razmišljam o fudbalskim strategijama dobrih trenera kao recept za uspeh u životu. Treneri kažu da je nekad važnije odmarati, nego trenirati, da bi postigao nešto u sledećoj utakmici. To mi je trenutno omiljena...

Mada, alternativna kultura i sport često nemaju dodirnih tačaka?

Mik Džeger je redovan na sportskim događajima, Džordž Best je bio zvezda u rangu sa “Bitlsima”... Fudbal je sve manje sport, a sve više šou-biznis, deo identiteta svih nas. “Šta slušaš i za koga navijaš?”, a nekad je bilo i “Šta čitaš?”

Kako biste vi približili Džonija i “Azru” novim generacijama?

To jeste generacijska priča o društvenom angažmanu, o načinu života, ali čuo sam nedavno jednog roditelja čiji je tinejyer na pitanje šta želi odgovorio da hoće da napravi bend kao što je “Azra”. To puno govori o neprolaznoj vrednosti Džonijevog dela. Krug njegovih poštovalaca je veći nego što je ikad bio i progresivno raste. “Azra” se ne sviđa jedino onim rokerskim puritancima koji ne podnose folklornu crtu, ni minimalnu, a ona se oseća kroz njegov način interpretiranja vlastitih pesama.

Milan Mladenović, pa Džoni...

Gledano iznutra, to je za mene bio jedini način da prođem kroz akademsku karijeru, jer me rokenrol pratio od detinjstva. Prvi pismeni sastav bio je zamišljeni intervju s Džonijem, oko sukoba sa Jurom Stublićem. Imao sam ideje i ponude da se u svojim ključnim akademskim radovima bavim drugim temama, ali mentor Dragan Stanić je bio odlučan da je najbolje da se bavim onim što mi je najbliže, a nije dovoljno istraženo. Pada mi na pamet još Cane iz “Partibrejkersa”...

Je li razlog Džonijevog sukoba sa Jurom bila žena?

Ne. Bila je sujeta, autorski potencijali i potraga za identitetom. Ego je rastao, a sve ostale okolnosti su zahtevale od Džonija da sačeka pravu priliku, i osvetu servira hladnu. Nešto kao što sam ja uporedio sa sukobom Laze Kostića i Zmaja... Tim poređenjem sam pokušao da uspostavim dignitet rokenrola kao umetničke poezije.

Igor Burić