Златомир Гајић, доктор за рокенрол: Џони је напустио зграду
НОВИ САД: Шаљиви наднаслов и наслов овог интервјуа потичу од чињенице да је пре неколико дана на Филозофском факултету у Новом Саду, Златомир Гајић, изузетан басиста, новинар, садашњи асистент на катедри за журналистику, одбранио докторску дисертацију “Рок поезија Бранимира Штулића и њени медијски ођеци”.
Гајић је магистрирао бавећи се (рок) поезијом Милана Младеновића, па његов нови научни корак припада корпусу повезивања популарне и академске културе, можда боље рећи непопуларне, алтернативне, која пре или касније завршава третирана као више него достојна у елитним круговима западне цивилизације.
Бранимир Штулић, познатији као Џони, фронтмен југословенског новоталасног бенда “Азра”, није био присутан на одбрани доктората написаног у његово име. У име оца, у име бога, напустио је “зграду” (још једна од алузија на неке од култних слогана везаних за легенде, не само рокенрола).
Гајић каже да би његова доступност данас представљала спектакл, типа “вероватно би причали о фудбалу, мало засвирали...” Не би се нервирали, иако Џони након свог “нестанка” у Холандији, игнорисања готово свега што је остало након распада Југославије, многе нервира...
“Звезда” је прошла у Лигу шампиона. За кога Џони навија?
Претпостављам да је навијао за “Звезду”, пошто је Србин, али да не улазимо у ту причу, сигуран сам да се обрадовао. Има једна његова песма, “Ником није лепше него нам...” “Добар дриблинг, а правиш се луд...” “Опрости тренеру, нисам био будан, фулао сам шут...” Том песмом, он фудбал користи као метафору за животне савете између њега и оца, по мом тумачењу. Фудбал је, по дефиницији, најважнија споредна ствар на свету, а и сам све више размишљам о фудбалским стратегијама добрих тренера као рецепт за успех у животу. Тренери кажу да је некад важније одмарати, него тренирати, да би постигао нешто у следећој утакмици. То ми је тренутно омиљена...
Мада, алтернативна култура и спорт често немају додирних тачака?
Мик Џегер је редован на спортским догађајима, Џорџ Бест је био звезда у рангу са “Битлсима”... Фудбал је све мање спорт, а све више шоу-бизнис, део идентитета свих нас. “Шта слушаш и за кога навијаш?”, а некад је било и “Шта читаш?”
Како бисте ви приближили Џонија и “Азру” новим генерацијама?
То јесте генерацијска прича о друштвеном ангажману, о начину живота, али чуо сам недавно једног родитеља чији је tinеjyеr на питање шта жели одговорио да хоће да направи бенд као што је “Азра”. То пуно говори о непролазној вредности Џонијевог дела. Круг његових поштовалаца је већи него што је икад био и прогресивно расте. “Азра” се не свиђа једино оним рокерским пуританцима који не подносе фолклорну црту, ни минималну, а она се осећа кроз његов начин интерпретирања властитих песама.
Милан Младеновић, па Џони...
Гледано изнутра, то је за мене био једини начин да прођем кроз академску каријеру, јер ме рокенрол пратио од детињства. Први писмени састав био је замишљени интервју с Џонијем, око сукоба са Јуром Стублићем. Имао сам идеје и понуде да се у својим кључним академским радовима бавим другим темама, али ментор Драган Станић је био одлучан да је најбоље да се бавим оним што ми је најближе, а није довољно истражено. Пада ми на памет још Цане из “Партибрејкерса”...
Је ли разлог Џонијевог сукоба са Јуром била жена?
Не. Била је сујета, ауторски потенцијали и потрага за идентитетом. Его је растао, а све остале околности су захтевале од Џонија да сачека праву прилику, и освету сервира хладну. Нешто као што сам ја упоредио са сукобом Лазе Костића и Змаја... Тим поређењем сам покушао да успоставим дигнитет рокенрола као уметничке поезије.
Игор Бурић
