Svaka jestiva gljiva ima svog otrovnog para

Članica Gljivarskog društva „Novi Sad” Jelena Gajić Vulić poručuje da bez dobrog znanja o gljivama ne treba ni pomišljati o odlasku u šumu i branju.

„Ne preporučujem nikome da ide na Frušku goru i bere gljive ako o njima ne zna ništa – bolje da sedi kod kuće“, tvrdi Jelena Gajić Vlajić.

„Određenih jestivih pečuraka, poput vrganja ili lisičarki, nema baš svugde, ali smrtno otrovnih, kao što je zelena pupavka, ima svuda. Upravo zato se može desiti da i oni koji misle da znaju – na kraju pogreše.“

Treba biti obazriv i prilikom kupovine divljih pečuraka na pijacama. Važeći zakoni ne regulišu ko može brati gljive i dalje ih prodavati. Na novosadskim tezgama uglavnom se mogu naći šampinjoni i bukovače, koje se uzgajaju industrijski. Na Limanskoj, i ponekad Futoškoj pijaci, prodaju se i šumske pečurke. Po rečima naših sagovornika, te pečurke se najčešće sakupljaju u centralnoj Srbiji ili Sremu, preciznije, u okolini Šida.

Za bezbedno branje gljiva potrebna je višegodišnja edukacija. Iz Gljivarskog društva „Novi Sad” poručuju zainteresovanima da im se jave da bi stekli neka znanja pred odlazak u berbu. Ipak, najbolje je u berbu ići s nekim ko već ima višegodiše iskustvo.

„Priručnici, bar u početku, ništa ne pomažu. Kada sam počela da se bavim gljivama pre petnaestak godina, za mene priručnik ništa nije značio, nije mi bio jasan. Sama slika ne govori ništa ako nisi išao s nekim ko je iskusan i ko će da te uputi, kao i to ako nisi držao jestivu, odnosno nejestivu gljivu u rukama“, rekla je Jelena Gajić Vlajić, i dodala da se mnogi svakodnevno javljaju putem društvenih mreža da provere šta su ubrali.

Razlike između jestivih i nejestivih gljiva nekada mogu da budu veoma male, pa ih oni s manje znanja mogu lako pomešati. Gotovo svaka jestiva gljiva ima svog otrovnog „parnjaka” identičnog izgleda. Najviše se mešaju lisičarka i zavodnica, ili blagva i pupavka, koja je smrtno otrovna.

M. Lazić

S. Đorđević