Свака јестива гљива има свог отровног пара

Чланица Гљиварског друштва „Нови Сад” Јелена Гајић Вулић поручује да без доброг знања о гљивама не треба ни помишљати о одласку у шуму и брању.

„Не препоручујем никоме да иде на Фрушку гору и бере гљиве ако о њима не зна ништа – боље да седи код куће“, тврди Јелена Гајић Влајић.

„Одређених јестивих печурака, попут вргања или лисичарки, нема баш свугде, али смртно отровних, као што је зелена пупавка, има свуда. Управо зато се може десити да и они који мисле да знају – на крају погреше.“

Треба бити обазрив и приликом куповине дивљих печурака на пијацама. Важећи закони не регулишу ко може брати гљиве и даље их продавати. На новосадским тезгама углавном се могу наћи шампињони и буковаче, које се узгајају индустријски. На Лиманској, и понекад Футошкој пијаци, продају се и шумске печурке. По речима наших саговорника, те печурке се најчешће сакупљају у централној Србији или Срему, прецизније, у околини Шида.

За безбедно брање гљива потребна је вишегодишња едукација. Из Гљиварског друштва „Нови Сад” поручују заинтересованима да им се јаве да би стекли нека знања пред одлазак у бербу. Ипак, најбоље је у бербу ићи с неким ко већ има вишегодише искуство.

„Приручници, бар у почетку, ништа не помажу. Када сам почела да се бавим гљивама пре петнаестак година, за мене приручник ништа није значио, није ми био јасан. Сама слика не говори ништа ако ниси ишао с неким ко је искусан и ко ће да те упути, као и то ако ниси држао јестиву, односно нејестиву гљиву у рукама“, рекла је Јелена Гајић Влајић, и додала да се многи свакодневно јављају путем друштвених мрежа да провере шта су убрали.

Разлике између јестивих и нејестивих гљива некада могу да буду веома мале, па их они с мање знања могу лако помешати. Готово свака јестива гљива има свог отровног „парњака” идентичног изгледа. Највише се мешају лисичарка и заводница, или благва и пупавка, која је смртно отровна.

М. Лазић

С. Ђорђевић