Aleksandrija, mesto gde život i vreme kao da su stali

Upravo jedno od takvih putošestvija, iako je trajalo tek nepuna dva dana, proživeli smo u drugom po veličini gradu u Egiptu - Aleksandriji.

Osnovao ju je Aleksandar Makedonski, izvori kažu, 332. godine pre nove ere. Tek u Helenskoj civilaziciji, ona je postala veoma važna i proglašena je glavnim gradom ptolomejskog, kasnije i rimskog, odnosno vizantijskog Egipta. Muslimani su pokorili ovu zemlju 641. godine i prestonicu premestili u Fustat (današnji Kairo), ali je Aleksandrija ostala važan centar, posebno zbog svog položaja.

Aleksandrija je nekada bila najpoznatija po jednom od sedam svetskih čuda antičkog sveta, čuvenom svetioniku Faros. Izgrađen je između 280. i 247. godine p.n.e. i bio nadaleko vidljiv na otvorenom moru, zbog visine, u zavisnosti od izvora na koje se istoričari pozivaju, između 103. i 118. metara. Dugo, dugo slovio je kao jedna od najviših građevina stvorenih ljudskom rukom i odolevao je zubu vremena sve do 956. godine, kad je prvi put oštećen u jakom zemljotresu. Isto se ponovilo i 1303. godine, a onda i 1323, kada je, potpuno ruiniran, napušten i ostavljen da propada.

Ništa manje slavna nije bila ni čuvena Kraljevska aleksandrijska biblioteka, najveće zdanje antičkog sveta ove vrste. I ona je izdrađena pod patronatom ptolomejske dinastije i predstavljala je značajnu kolekciju svitaka od papirusa na kojima su bila zabeležena dotadašnja znanja i učenja. Sama biblioteka bila je deo Muzeja Aleksandrije, gde su mnogi od tadašnjih najčuvenijih mislilaca dolazili na školovanje.

Biblioteku je osmislio Ptolomej I Soter, general makedonske vojske i naslednik Aleksandra Velikog. Nije poznato koliko je u to vreme svitaka i knjiga bilo uskla­dišteno, ali su procene da ih je bilo od 40.000 do čak 400.000. Na žalost, u istoriji je ostao čuven i veliki požar koji je za posledicu imao gubitak velikog dela do tada sakupljenog svetskog znanja i kulturnog nasleđa.

Tek 2002. godine, na samoj obali Mediterana, izgrađena je nova jedanaestospratnica od stakla i betona, koja oblikom podseća na veliki solarni disk. Tvorac zgrade nove Aleksandrijske biblioteke bila je norveška firma “Snoheta”, a posebno zanimljivo je to što su na novom zdanju uklesana slova većine današnjih svetskih pisama. Međutim, nismo uspeli da uđemo u kompleks, jer nismo bili adekvatno obučeni…

Aleksandrija danas jeste ogroman industrijski grad, ali i sredina u čijim delovima vreme kao da je stalo. Ima puno stanovnika, nemoguće je tačno odrediti koliko, pa se barata brojkama između četiri, pa čak do 10 miliona. U njoj su načičkane zgrade koje variraju od modernih, preko onih iz druge polovine 20. veka, do pustinjskih uyerica, čiji je izgled ostao iz nekih davnih, beduinskih vremena.

Slabo funkcionisanje institucija

Utisak je da egipatske insistucije sistema, osim policije i vojske, slabo ili nikako ne funkcionišu. Bez želje da ulazimo u razloge za to, ono što nam se čini jeste da se mnogi komunalni poslovi započinju, ali malo ih se privodi kraju. Otuda valjda kilometri neasfaltiranih ulica, nedovršenih mostova, neuređenih obalnih pojaseva, gomila đubreta, deponije gde im mesto nije... Jedino što je kompletirano jesu naftna i gasna postrojenja, koja su ogromnih dimenzija. Međutim, Egipat od toga ubira najveće prihode i onda sve postaje mnogo jasnije.

U gradu je za turiste zabranjeno snimanje kamerom i u to su najbolje mogle da se uvere kolege sa RTV Vojvodina. Ispred tvrđave Kvajtbej želeli su da snime kadrove, kada su odnekud naišli policajci u civilu i, uz veliku dozu pretrpljenog straha naših kolega (valjda iniciranog asocijacijom na čuveni film “Ponoćni ekspres”), spor je bio rešen. Naravno, ne bez posledica, jer sve što je do tada bilo snimljeno na kartici, policajci su bez milosti izbrisali. Obrazloženje: u Egiptu se, bez posebne dozvole nadležnog ministarstva, ništa ne sme snimati, a posebno ne - žene.

Kada smo već kod žena, veliki broj njih u ovoj zemlji, odeveno je u tradicionalne burke. Teško je govoriti u ženskoj lepoti, kada smo uspeli većini od njih da vidimo samo oči koje izviruju kroz minimalne proreze za oči. U zapadnjačkoj odeći bilo ih je veoma, veoma malo, praktično zanemarljivo. Čak i kada ulaze da se okupaju u bazenu, egipatske dame to čine obučene, ali smo to prihvatili kao deo njihovog verskog i nacionalnog nasleđa i identiteta...

Na prilazima gradu, koji je obojen sveprisutnom bojom peska, shvatili smo razloge depresivnoj slici koja prosto ne može da iščili iz oka. Veoma blizu počinju prvi tragovi velike, nemilosrdne i beživotne Sahare. Nismo, srećom, imali priliku da vidimo kako to izgleda, ali nije teško zamisliti pustinjsku oluju i haos koji podignuti i uskovitlani pesak u gradu pravi.

Za svo vreme našeg boravka u hotelu “Hilton Kings ranč” uz, ispred ili iza nas bio je neko od organa bezbednosti. Ti ljudi su u civilu, ali ih nije teško prepoznati po pištoljima zadenutim za pojaseve ili automatskim puškama, koje ni ne pokušavaju da sakriju. Oni vode računa pre svega o inostranim gostima, jer je i tamo aktivna Islamska država i ne žele da im se ponove neke krvave priče, poput one iz Šarm-el-Šeika  od pre par godina. Nije prijatno za oko, ali je delotvorno i - neka njih.

Aleksandar Predojević